Moja virtualna drugarica Jaca nedavno u statusu prenese, iz pozicije neutralnog posmatrača, sliku s posla- „Mama ostavila mlađe dete u jaslicama, užurbano vodi starije u vrtić i kaže- e, još tebe da rešim, pa da ‘danem dušom!“.
I tu nastaje onaj momenat kad se „delo“ odvoji od autora, dočepaju ga se, razvlače ga, pretresaju i izvrću, vajaju mu oblik, određuju značenje kakvo mu u začetku možda nije ni planirano!
Ali, ko pita autora. Ko pita mamu! Druge mame sigurno ne.
„Sramota… Svako danas može da ima decu… Što ga je rađala kad ne može da ga čuva… Ja se posvađam s mužem i na poslu, ali prema njima sam uvek divna… Ja živim za svaki trenutak s mojima… Deca ne smeju da trpe…“
A koliko može da (is)trpi mama? U ovom „kamenovanju“ niko, ni jedna mama tačnije, nije ni pomislila da je možda ipak reč o dobroj, divnoj, posvećenoj, baš brižnoj mami. Koja je možda baš toliko sama sa njima da joj treba, zbog nje i zbog njih, da bude malo sama. Jer je možda sama u svemu.
I ja sam pomislila kako li je tom detetu bilo da to čuje. Ali pomislila sam i ko je još doprineo da (mama) do toga dođe. I nadam se da joj nije toliko loše da je stalno loša, i njima i sebi. Jer izgleda da to može da se razdvoji- uvek! Ako si majka.
Da budeš iscrpljena, neispavana, gladna, ali prema njima uvek divna. UVEK, tačnije.
Da budeš ljuta, besna, van sebe, ali prema njima UVEK umilnog glasa.
UVEK savršeno strpljiva, puna razumevanja, NIKAD ne kažeš pogrešnu stvar, UVEK sve radiš ispravno.
Izvinite, ali ja u tu laž ne verujem. Još je teže slagati dete, pogotovo svoje.
Ali to besomučno javno licitiranje ljubavi prema sopstvenom detetu ne zna, kao ni strpljenje „savršene“ majke, za granice. Pa tako u nekoj grupi za podršku mamama, na pitanje u vezi sa epiduralom, opet pljušte „kamenice“!
Izgleda da ako ga ne rodiš apsolutno prirodno, uz višesatne zastrašujuće bolove, koje do detalja i s ponosom opisuješ, ne možeš reći ni da si ga rodila, ni da ga voliš- možda čak ni da si majka!
I šta god da pitate isto vam se, crno, piše. Treba mi podrška posle svake posete grupama za podršku. Od uvek i u svemu savršenih mama. Onda odem i zagrlim onog mog žvrgoljića. Jer znam, dete će vam još i oprostiti kad omanete, (mnoge) druge mame neće nikad.
Prosto, neke mame posrnu trčeći za svojom decom, neke utrkujući se sa drugim mamama za „savršenstvom“. I to ne treba da brine vas. To će da brine samo njihovu decu.
Ali, ko pita decu.
Zato neka prva „baci“ komentar, ili kamen, ona koja se nikad nije ogrešila. Pa da svi konačno ‘danemo dušom!
Fotografija preuzeta sa sajta: http://becuo.com/cat-and-lion-in-mirror
Sjajno!
Intenzivno sam razmišljala o ovoj temi, ali ti si sve rekla baš onako kako treba.
Uspinjem se da budem savršena, jer je samo savršeno dovoljno dobro za najvoljenije biće.
Sve drugo bi bila laž.
I sve što se usput omakne – ljudski je i majčinski je.
A oni tako brzo zaboravljaju i opraštaju da mene još dugo nakon toga grize savest.
Priznajem, i meni bi pomenuta rečenica zaparala uši.
Ono čega se ja plašim je pravilo da nam se obično baš ono što osuđujemo dogodi, pre ili kasnije.
To je tako klizav teren jer želimo najbolje, a nismo uvek u stanju da to i pružimo. Ne treba nikad zanemariti kontekst događaja, čak i kad ga oseuđujemo, to je moj stav. A objasniti detetu kasnije važnije je od svega… Učimo uz njih izgleda sve vreme i o sebi.
Ja ne zelim da budem savrsena mama. Zelim da budem onakva kakva jesam. Evo danas sam neplanirano umesto u kracu otisla u duzu setnju s bebom. Nisam joj ponela hranu jer sam mislila da cemo se krace zadrzati. A onda, rekoh, sto da ne, kad smo vec tako blizu, mogla bih da malo istrazim nove kolekcije u prodavnicama. Malo sam razmislila da li je to sto cinim ispravno. Bebi uvek spremam hranu, a danas sam usla u supermarket i kupila kasicu i plasticnu kasicicu. Pa nece joj valjda nista biti ako jednom i to pojede. Cini li me to losom majkom?
Svako napravi svoju ravnotežu. Zadovoljna beba i zadovoljna mama meni su najbolji pokazatelj. Kao i u svakoj vezi.
Ja stvarno težim da budem savršena mama. Savršena mama svoje dece. Zašto? Zato što sve što radim, radim sa motivom da njima bude dobro. Naravno da bude grešaka, kao i u svakom odnosu, sa svim osobama u tvom životu, al realno, prvo postaneš čovek (rodiš se) pa tek onda roditelj.
A da li okolina ocenjuje moju savršenost po nekoj svojoj skali? Toga će uvek biti. Rezultati nekad mogu da budu naporni, nekad zabavljaju, al tuđa reč me ne definiše. Odnos sa decom će me definisati kao majku.
Bravo!