Imaću te u Petogodišnjem planu. To nam je dugo bila interna fora u društvu za sve što se sigurno neće desiti. Za razliku od plana od kojeg naziv i potiče, sovjetskog, pa čak i jugoslovenskog, smišljenog da ubrza obnovu i izgradnju.

Toga sam se setila kad sam u jeku selidbe, prebirajući po gotovo svakom papiru koji imam, naišla na jedan beskrajno dragocen. Moj Petogodišnji plan. Mojom rukom ispisan na papiru. Svega nekoliko životnih teza na pitanje kako sebe vidim za pet godina.

Nas dvoje, buljuk ljubimaca, dva klinčeta. Naša kuća u šumi. I moj auto. Moj novi život od pisanja.

Ništa specijalno. Sem činjenice da sam sve to upravo ostvarila.

Da selimo upravo zato što smo uzeli kredit, kupili kuću u šumi, ispred te podstanarske iz koje izlazimo stoji parkiran moj auto. Oko nogu mi se mota buljuk ljubimaca i dva klinčeta. Uveliko živimo i od mog pisanja.

Jeste, i ja sam se naježila.

Kakvu snagu dobije želja kad je napisana! Tvojom rukom. To mu dođe k’o neki zavet, obećanje, sebi samom pred tobom kao svedokom. Ne progoni te, ne dahće za vratom, ‘leba ne traži. Prosto, tu je. Nemi podsetnik da nešto želiš. Kako sebe vidiš za pet godina. A i vreme isto tako prolazi. Tiho, ma nečujno. Nekad, ma čini mi se baš i podmuklo.

Moj Petogodišnji plan ima samo jednu manu. Trebalo mi je 8 godina da ga ostvarim. Mnogo je, čak i u Srbiji.

Zato što ja, s vremena na vreme, volim da se razgaćim! Da uzmem knjigu ili daljinski u ruke, još više internet. Da prospem put pod noge, pustim mozak na pašu, da hvatam krivine, a onda tražim krive Drine da se iza njih sakrijem.

Imam idealan kroj, stajao bi mi taj život kao saliven, ma totales svaki šav po mojoj meri. Ali mrzi me da šijem redovno. Sve je tu, počela sam, ima vremena. Ima ga. Ali, koliko ga imam ja?

Moj petogodišnji plan nastao je na jednoj od najkvalitetnijih radionica koje sam prošla, o efikasnom učenju, koja je, vrlo brzo sam to shvatila, zapravo o kvalitetnom organizovanju vremena.

O željama koje, i to sam (tek) tad shvatila, kad ih razgaćiš nemaju ič više od malopređašnjeg glamura u kom su se kočoperile, od momenta kad shvatiš ko su one zapravo. I ko stoji iza njih. Ko ih gura. I ko ih jedini koči.

Ti.

Jel’ želiš To? Uzmeš đozluke za blizu i za daleko, zagledaš To sa svih strana, uzmeš mu precizne mere, što bi se reklo, definišeš ga. Vidiš koliko ti treba materijala, koliko vremena da ga sašiješ s obzirom na tvoj tempo, na slabu struju, na vlagu, na neizdrž. I ćao.

Ili, ako se više vidite u prvim redovima vrsnih gurmana, želju pretočiš u cilj, cilj k’o lukac za paprkaš iseckaš na sitne zadatke, odmeriš koliko vremena treba da se krčka, viriš u lonac, nadgledaš. Kuvaš. Ti držiš varjaču kao dirigent palicu. Daješ tempo, dodaješ vatru, stišavaš. I ćao.

Kad bi se gađali avionima. Kad te ne bi mrzelo. Treba to kuvati svaki dan.

U tim situacijama dobro je da imaš nekoga da te “pogura”. Nekog jakog. Nekoga ko ti je uvek tu. Na primer- sebe.

Radionica je bila odlična. Sigurno više nego ikad sam sebe raskrinkala, shvatila koliko podmećem klipove u točkove svoje rođene revolucije. Pogledala se oči u oči, pa i ispod oka, sa mnogim mojim željama koje vučem ko nov, neraspakovan, pažljivo čuvan escajg za specijalne prilike koje ili ne stvaram ili propuštam.

Imala je samo jednu manu. Trajala je nekoliko susreta. Odradila svoje i otišla. Ostavila me sa sobom samom, da se borim sa ovom luftikom u meni koja sve radi kad joj je potaman. Koja rasipa vreme, vuče me kao šiparica iz đira u đir, sve ostavlja za kasnije.

Često sam razmišljala kako bi bilo dobro da imaš tako neki plan, modlu neku da ispišeš za svaki dan. Ili makar nedelju. Čisto da te žulja. Ili pokrene. Nešto da sebe zamisliš kao tu sa papira, poželiš da budeš ista istacka, da je prekopiraš k’o šatro najbolju drugaricu u pubertetu baš u onome u čemu joj zapravo zavidiš. Da pukne od muke kad te vidi.

Ta moja ideja imala je samo jedan problem. Specijalno sam alergična na motivacione poruke, sve su bar tri metra iznad nas, nedokučive, da te samo još dodatno podsete koliko si daleko od cilja. Verujem čak da je to svojevrsna zavera, prećutnim dogovorm sklopljena među lajfkoučevima, da ih sipaju neštedimice, baš da bi nas držale na sigurnoj razdaljini od naših želja. Da oni sebi naprave posao.

A onda mi je u ruke došao planer Svet po meri. Nije mu bilo teško da me šarmira na prvi pogled pošto obožavam sveske sa žicama i tvrde korice. I lep dizajn. Otvorim ga, a on podeljen po nedeljama koliko ih ima u godini. Sve je tu, kroj, diskretan, toliko da da okvire, da baci ideju koju prema sebi uobličiš.

Iz dana u dan. Iz ruku ne možeš da ga ispustiš! Prosto te vuče da oslikaš konture neke tako dobre verzije sebe, pa nek’ stoji. Ne mora uopšte od 1. januara nove godine da zaživi. Taj planer daje ti mogućnost da tvoja Nova, da nova Ti, krene u kojoj god nedelji te godine! Da otvoriš novo poglavlje. Da raspakuješ novu sebe, kao specijalan poklon i u sred leta tek, ako ti se tako hoće.

Na prvih nekoliko stranica već shvatiš koliko te on ozbiljnije vidi nego ti samu sebe. Koliko te poštuje. Sve što jesi i sve što možeš. Reč jednu ti ne prebaci što to stoji uštirkano, upeglano pod konac, kao posteljina u staroj bakinoj škrinji. Samo te reč po reč začikava da sve to konačno raspakuješ, da čvrsto udahneš taj miris novog, čistog, da se protegneš, po sebi ispružiš koliko god da te ima.

Uz ovaj planer dodato sam učvrstila uverenje sa kratkog randevua sa sobom na radionici. Niko drugi ti ne treba da ti sve ide kako treba. A i da krene naopako. Ili da uopšte ne ide. Niko, do tebe samoga.

Ogromna odgovornost. I ogrmona moć ujedno.

Uz ovaj planer dobićete sigurno nekoga ko će da vas pogura kad zatreba. Nekoga jakog. Ko će uvek da bude tu za vas. Sebe.

Ako hoćete da se vaš plan zaista i desi.

Ako hoćete da ubrzate obnovu i izgradnju.

Ako hoćete Svet po svojoj meri.

To je planer za vas.

Ako nećete, umesto želja razgaćite se vi, za te pare kupite veliko pakovanje sladoleda i neke grickalice, daljinski u ruke, knjigu pod mišku, mozak na pašu i radite šta vam se hoće.

Ali nemojte onda druge da krivite što vam se “neće”.

Što vas život steže k’o tesne gaće ili landara oko vas.

Što nije po vašoj meri.