Da je Kurt Vonegat znao da će imati višemesečnu počasnu poziciju u mom kupatilu, tik uz Priručnik za vaspitanje sjajnih dečaka Ijana Granta, ali svakako u ogromnoj prednosti nad njim, možda bi čitaoce obradovao još nekim sjajnim, njemu svojstvenim poimanjem ljudi i njihovih odnosa. Ili bi se bar on sam obradovao. Nadam se samo da se ne bi uvredio, jer bi to već ukazalo na ozbiljno nepoznavanje feng šuija za mame (nedostojno pisca takvog kalibra) po kojem je toalet mesto najčistijeg majčinskog zena i najdublje intime. Bezmalo tron! Uz uslov da može da se zaključa iznutra i da je dete u tom trenutku s druge strane vrata, s drugim roditeljem.
Kakva preraspodela moći na globalnom nivou, demonstracije sile i kompromisi, menjanje strana i uverenja malih zbog velikih! Sve to ne dobacuje dalje od ravnodušnog klimoglava kad upoznate pravu velesilu koja sve u trenu podredi sebi, a opet, svi je iskreno, bespogovorno zavole- njeno veličanstvo bebu!
Pojam snage redefinisaćete u trenu, svega što ste do juče verovali da ne možete da uradite i još više onoga što pojma niste imali da neko tako sićušan i slab može da uradi vama! I za vas.
Tačno je, sve druge ljubavi padnu u senku kad dođe beba. Bar na neko vreme, dok ne dođete sebi i ne potražite neki malo, usudiću se da kažem, bolji kompromis. Sa samim sobom, naravno. Jer beba je čvrst pregovarač i ne odriče se svoje primarne pozicije, niti vas. Možete samo vi da se odričete dela po dela sebe. Svega ostalog što volite.
Da bi vas ubedila da radite pravu stvar, beba će koristiti sva raspoloživa sredstva, osmehe i gugutanje, tabaniće i obraščiće, neodoljiv smeh i maženje, a ako se baš opirete, upoznaćete i krajnje domete zvučne frekvencije- njen plač! On bespogovorno poredak vraća na staro. To što ste slabi na nju, njena je najveća snaga.
Ali, ako ste pomislili da ste na gubitku, varate se. Iako vam se čini da se sve vrti oko nje, beba zapravo pokušava da uradi vrlo važnu stvar za vas, da vam razvije čitav niz novih veština prilagođavanja, akrobacije, pa čak i kreativnost! Ekonomisanje vremenom i prostorom uskoro ćete moći da predajete razmaženim biznismenima, nesvesnim u kakvom rasipništu žive, kada je o tajm menadžmentu reč.
Na nedovoljno sna sam se nekako navkla. Pa i na manje hrane. Ali manjak “budnosti”, odnosno “hrane za glavu” više nisam mogla da podnesem! Sa raznih polica, iz ćoškova, pokrivene prašinom negodovale su uvređeno sve te započete knjige, skrajnute i ostavljene u pola čitanja. Već su krenula ozbiljna ogovaranja i glasine od Ljose do Munjos Avie, pa čak i od grupe psihologa, okupljenih oko teme ranog razvoja, od kojih to nikad ne bih očekivala! Imala sam sve jači osećaj da sam izneverila i njih i deo sebe krijući se kao dete iza deteta, da nemam ni vremena ni snage. A zapravo sam tek uz njega spoznala koliko ih zapravo imam! I koliko sam ih uzaludno rasipala.
Tako je došlo do svojevrsne okupacije! Napravila sam sebi male knjiške zasede duž cele haotične mi putanje kretanja. Počela sam da čitam kao što i živim- u stalnom pokretu! Dok, recimo, žvrgi uživa u šetnji, odnosno vožnji. Zakačila sam štipaljkama “Plavobradog” za kolica i svakom novom šetnjom bila sam sve kompletnija. Kad smo proredili skitnje zbog hladnog vremena, Vonegat je dobio to počasno mesto u ćenifi. Tamo nekako imam najviše vremena i naravno koncentracije. Povremeno je, kad slabi, preusmeravam na spomenuti priručnik o vaspitanju, koji je na to isto mesto došao iz potpuno drugačijih motiva. Zbog niza predrasuda koje neguje, ima i blago laksativno dejstvo.
Za radnim stolom, dok ispunjavam dužnost di džeja dečjih pesmica, proučavam kako se motiviše razvoj dece kroz igru “Korak po korak”. Tu knjigu povremeno zamenim “Zrenjem” mog prijatelja Dejana Zlatića, vraćajući se u naše prerano odrastanje zbog tuđih “igara”.
U spavaćoj sobi za moju naklonost časno se bore D. B Elkonjin mameći me “Psihologijom dečje igre” i Mario Vargas Ljosa “Tetka Julijom i piskaralom”. Sa njima mi je, zbog nepovoljne pozicije koju imaju, napredak najviše doveden u pitanje, jer ih često daleko iza sebe, odnosno iza mene, ostavi san.
Od kad mi se u torbu uvukao Rodrigo Munjos Avia s “Psiholozima, psihijatrima i drugim bolesnicima”, nije mi jasno zašto se ljudi bune zbog gužvi u čekaonicama kod lekara! Ja ih jedva dočekam! Raširim korice knjige, i to tako da se vidi šta čitam, te da nikome ne padne na pamet da me išta pita- i uživam! Što duže čekam, to širim osmehom dočekam lekara. Jedva se suzdržavam da mu se još i ne zahvalim! Koliko mi se Rodrigo uvukao pod kožu govori podatak da u torbi sem njega ne nosim ni jednog drugog autora.
Ovaj tekst, kao i većinu ostalih, pišem u kuhinji, dok kuvam i dok dete spava. To vreme koristim i za postavljanje postova na blog i čitanje drugih, a zahvaljujući konačno toplom vremenu, ali i žvrgijevom sve češćem pobeđivanju gravitacije, dobijam i sve više prostora u hladu. Iz istih razloga i muž je svoj bicikl nadogradio sedištem za dete. Sad čitam i pišem kao velika!
Toliko me je sve to okuražilo da ozbiljno razmišljam da potražim onaj stalak za note i nekako ga fiksiram oko struka, pa da do kraja skinem prašinu i sa starih skripti i tako totalno eliminišem svaki “prazan” hod! Počeli smo da sređujemo i dnevnu sobu. Ko će od autora pobediti na tom tenderu, još je neizvesno.
I to je to, ja više prostor(ij)a nemam! Ali uskoro mi stiže još jedno dete! Koliko ću i kako tada (pro)širiti vidike, javiću vam. Makar iz toaleta. Ako uopšte stignem tamo! Od tolike ljubavi.
iako nije pisan iz istog rakursa, podsetila me tvoja knjigomoljčastost na sinoć čitan tekst Čarlsa Simića:
“Jedna od dobrih strana nesanice u zavejanoj kući punoj knjiga je to što uvek mogu da nađem nešto za čitanje i popravim raspoloženje. Kad postane baš gadno, tumaram po mraku sa baterijskom lampom kao duh Hamletovog oca, vadim knjige sa polica, otvaram ih nasumice i listam sve dok ne nađem nešto zanimljivo. Posle toga se smiren vraćam u krevet ili hvatam novu knjigu.
Pročitam samo pasus ili dva, najviše stranicu, jer ako pročitam više od toga rizikujem da se sasvim rasanim i budan dočekam zoru. Potreban mi je samo, upotrebiću kulinarski izraz, amuse-bouche, jedan probrani zalogaj koji ostavlja prijatan ukus u ustima…”
dakle, dok malci ne dozvole da knjige ponovo čitaš u cugu, uzimaj probrane zalogaje, baš kao sada… 🙂
Pa ovo je prelepo 🙂
O, kako divni problemi! Jedino utešno što ti mogu reći, a s obzirom na malog gosta u najavi, jeste – biće gore 🙂 !
Da pređem ja na haiku 😉