Što sam više upoznavala svet kao dete, sve sam se više hvatala za knjigu. Pre svega zahvaljujući mom tati koji me je, čim je prepoznao da mi to dobro ide, dovitljivo motivisao i da čitam i da pišem. Da beskrajno razvijam maštu! Znajući valjda koliko će mi to osnaživanje trebati, da su najopasnije ale i nemani u realnom svetu, širio mi je ta krila.
Sećam se te svetlo zelene, tvrdo ukoričene sveske koju mi je kupio sa idejom da na jednoj strani napišem svoju priču ili pesmu, a da na onoj odmah do nje to napisano iskažem crtežom. Tako ja zapravo već imam objavljenu svoju prvu knjigu i izdavača koji me nikad nije izdao. Nikad u životu. Mog tatu.
Mnoga deca to nemaju. Tatu, mamu, ili kao da ih ni nemaju. Ili bolje da ih nemaju. A nemaju ni gde da pobegnu. A kamoli knjige!
Roditelje ne možemo da biramo, ali knjige možemo. I moramo. Jer knjigu nekad uzmemo u ruke, da zavirimo u neki drugi ugao, upoznamo neki novi svet, da se opustimo. Ali nekad je čvrsto stegnemo za ruku, tražeći oslonac, put, utehu, motiv da krenemo dalje. Da znamo kuda i kako dalje.
Sa nekom knjigom neminovno omanemo. Zaodenu se često vešto u fine poveze, mame preporukama, manipulišu našim najtananijim osećanjima, samo da se uvuku u naš svet. Baš kao i mnogi ljudi koji se snaže jedino tuđim slabostima. Zato su ta iskustva važna, pogotovo za decu, da bar nešto nauče na manje bolan način. Da, ja verujem da se iz knjiga uči koliko i iz udžbenika i iz životnih lekcija. Lekcija sa ljudima. Zato i njih treba pažljivo birati.
Prelećući preko stranica nepreglednog niza knjiga upoznala sam divne osobe koje su dalje bogatile moj život svojim pričama, iskustvima. Pruženim rukama. One me upućuju na druge dobre knjige, koje nas sve zajedno drže na dobrom putu. Jurimo se između redova, gađamo rečenicama, golicamo rečima, šurujemo sa junacima, snažimo se za sve što smo od ovog “pravog” sveta napravili.
Roditelje ne možemo da biramo, ali prijatelje možemo. I moramo. Često se i tu, kao i sa knjigama, tražeći razočaramo, ali i to je dobro. Pomogne da sledeći put lakše prepoznamo- dobro. Dobro za sebe i dobro u sebi. To je ono što meni povezuje knjige sa prijateljima koje imam. I jedni i drugi bude to u meni i po tome ih biram. Takve ljude i takve knjige čuvam.
Ali lako je nama, knjiškim i životnim veteranima. Kad umemo i sa životom i sa knjigama. Kad imamo jedni druge. Setite se kako je na početku, oči u oči sa svim tim višeglavim pošastima.
Kao dete svaki raspust provodila sam u jednom malom selu u Lici, kod bake i deke, maminih roditelja. Preko puta njihove kuće živela je učiteljica, imala ćerke koje su mi po godinama bile bliske. Ali nisam se toliko družila sa njima, koliko sa knjigama iz njihove bogate biblioteke. Čime god da si se tamo bavio, nisu izostajali radovi u polju i na njivi, pa je za druženje ostajalo malo vremena.
Možda ga nije uvek bilo za igru, ili makar nije bilo snage posle celodnevnog jurcanja za odraslima u tom poslu, ali uvek ga je bilo za čitanje! Bar kod mene. I sledstveno mojim interesovanjima, znalački mi je ta učiteljica svake godine pozajmljivala novi naramak knjiga, da imam šta da čitam dok sam tu.
Toliko ih sigurno ne bi mogla poneti od kuće. Voznu kartu za putovanje tako neslućenih razmera sigurno ne bih mogla da kupim na polasku. Neizbežan sastav na temu “Kako sam provela raspust” tako je za mene uvek bio pravi izazov. Kako da ih sada rečima provedem kroz sva ta iskustva i doživljaje, raspletem čvrsto uvezano stvarno i pročitano, opipljivo i izmaštano. Srećom, uvek sam imala sve više i više novih reči za to, skupljenih upravo na tom putovanju!
Šta me je podsetilo na čitavu tu moju avanturu knjiškog moljca u misiji odrastanja? Teškog čak i kad imaš dobre roditelje, pogotovo kad su daleko od dobrih, ili kad ih nemaš uopšte? Misija Fondacije Novaka Đokovića da raznim akcijama i programima utiče da što više dece odrasta srećno. Kako bi ukazali na značaj čitanja na tom putu, organizovali su akciju prikupljanja knjiga za decu koja žive u Dečjem selu u Kraljevu. Kupili su još toliko knjiga koliko je prikupljeno i obradovali ih sa 1500 kvalitetnih naslova.
Danas pogotovo- što više gledam šta smo napravili od sveta u kojem živimo, sve se više “hvatam” za knjigu. Gotovo kao za slamku spasa. U nadi da još nije (sve) gotovo. Da ima mislećih ljudi, da ima ljudi koji ono što smisle i urade, da ima ljudi koji misle na decu. Da ima ljudi.
Utoliko mi je divnija akcija Fondacije Novaka Đokovića i svih građana koji su u njoj učestvovali, jer misle i na decu koja nemaju roditeljsko staranje. Jer su se postarali da imaju knjige. Verujem da ta deca imaju oko sebe mnoge dobre ljude koji se o njima brinu. Da ih je ta akcija uverila da ih ima još. Još dobrih prijatelja koji će im pružiti ruku. A sad imaju i puno dobrih knjiga. Da lakše pročitaju šta je za njih dobro. Da lakše i sami postanu dobri ljudi.
Fotografije: privatna arhiva i https://novakdjokovicfoundation.org/
Hvala za divan tekst.
Zaista mi se dopalo.
Slične raspuste sam i ja provodila, a i danas, kad sam u drugoj polovini pedesetih, čim obaveze dozvole, meni je knjiga u ruci.
Hvala još jednom!
Hvala i Vama draga Snežana na tako lepom utisku.
Divno si ovo napisala, baš divno… A ja sam danas svog dvadesetomjesečnog sina upisala u dječju gradsku knjižnicu i tamo smo proveli jako lijepo popodne. 🙂
Hvala ti na tako lepim rečima. I bravo za biblioteku! Meni mnogi ne veruju kad kažem da sam moje dvoje već sa tri meseca zainteresovala za knjige, tj slikovnice i bez obzira na to u čemu su sve dobri, zanima ih to jako. I višestruko pozitivno deluje na građenje našeg odnosa i njihovog intelekta i mašte!