Ako je o ovom raspustu napisan sastav, odrasli nisu položili

bosonogo

“Gazde?”

Tišinu lenjog letnjeg popodneva naglo je prekinulo glasno dozivanje.

“Gazde, gaazdeee?!”

“…hajde sad ti zovi!”, reče tiše, ali izričito.

“Pa vidiš da nema nikoga!”, čuo se odjednom i drugi glas.

“Ma ima. Neće da otvore.”

Pođem napolje rešena da podviknem i ja, što galame, dok mi deca spavaju. Otvorim vrata i kod kapije ugledam- decu. Dvoje dece. Dečaka i devojčicu stare desetak godina.

Lepo obučeni, crveni u licu, znojavi, težak umor odraslog čoveka slivao im se sa čela niz obraze, nemilosrdno vukući uglove usana na dole, toliko snažno da ni uz sav napor nisu mogli da ih razvuku u kakav takav osmeh koji bi im bio značajan sagovornik u pregovorima koji, nesumnjivo, slede.

U rukama im dve prazne plastične flaše.

“Izvinite, možete li da nam date malo vode…”.

Pomislim, o da li je iko ikad zbog vas utišavao druge, da mirno spavate! I posramim se.

Pružaju ručice s flašama preko ograde, naviknuti na to da im ne otvore, ili da ih uvek iznova odele nekom barijerom. Otvorim kapiju, pomerim se u stranu da uđu, gledaju me zbunjeno, kao da pitaju jesam li sigurna. Uzimam flaše i kažem- uđite, sedite u hlad, sad ću ja.

Punim vodu i vidim ih kroz prozor. Pogledi im lagano klize preko brojnih, raznobojnih, raznorodnih igračaka, preko gomilica kamenčića, peska, oraha, lešnika i lenjih mačaka, preko ljuljaške, kućice za decu, gumenog bazena, preko tragova jedne porodice, jednog detinjstva onakvog kako ono treba da izgleda.

Preumorni, tako tužnog pogleda, ćute tako da boli, pomislim, jebem ti život… bolje da ih nisam pustila.

Iznesem im i dve kese pune voća i slatkiša, svega što mi je došlo pod ruku, da se iskupim za tu tišinu, za ovaj svet šugavi, za ljude i neljude i nepravdu, za sve nas, uslovno rečeno, odrasle!

Malo je, znam. Ni blizu za to što nemaju život deteta dostojan. Svoj život.

“Niste trebali… hvala vam…”

“Gde vam je stado?”, pitam ih.

“Dole, u šumi, stavili smo ih u hlad”, odgovaraju gotovo u isti glas.

Do šume ni malo hlada, a sunce bez imalo milosti.

“Dođite kad god želite, na ovu zadnju kapiju, ja sam tu uvek”, umalo da kažem dok mi deca spavaju.

“Hvala vam, izvinite što smo vikali”, dodaše sramežljivo, kao da su čuli šta sam pomislila i čim su malo umakli, hitro otvoriše kese.

Gledam ih dok odmiču. Nečiji Nikola i Lena. Ne smem ni da pomislim gde će noćas da spavaju. Zatvram kapiju brzo, u nadi da ću ispred nje, napolju, ostaviti sve te slike i reči, izgovorene i neizgovorene, koje me guše toliko da ne mogu ni suzu da provučem, da zaplačem.

Gledam u sve te raznobojne, raznorodne, mnogobrojne igračke, pretužna, posramljena koliko nam dobro ide kad nam i deca rade!

poor-girl-with-dog

“Gazde? Komšijaaaa?”, trgne me odjednom nova vika s prednje kapije. Izađem, mahnem mu da dođe nazad, a on trči, bosonog, musav od onog čokoladnog keksa, nasmejan.

“I ja sam žedan! Ako može malo vode…”

I on stade naglo, tik pred kapijom.

“Ma hajde upadaj”, kažem mu.

“Auuu, što su vam lepe igračke!”, reče radujući se valjda i samim tim krupnim okama.

“Uzmi neku koja ti se dopada!”

“Ma jok, imam ja moje ovce! One male, da vidiš kako idu za mnom. I Garu imam. I Žuleta!”

“Dobro je kad te slušaju…”, kažem mu, gledajući kako uživa dok priča o svojoj ulozi.

“Ma neće uvek… ali nema veze, volim ja kad begaju, stignem ih za čas!”.

Te brze, bose nožice, taj osmeh širok kao zagrljaj i pogled tako bistar. To dete! Sunce prži, život ga šiba, a on, tako vižljast, prkosno radostan, provlači se, lakta, klizi, začikava ga kao da se igra s njim. Kao s njemu dragim odraslim.

“Ideš li u školu”, pitam ga prateći ga do kapije.

“Uuu, idem znaš kako volim, al’ sad ti je letnji raspust! Da vidiš kako mi je lepa učiteljica! Ličiš malo na nju”, smeje se, nekako šeretski, poigravaju mu uglovi usana.

“Ljuti se kad ne dođem. A ja joj kažem, moraš da jedeš, moraš i da radiš, nema uvek zezanja! Hajde odo’ ja, doći ću drugi put!”

Otrča za svojima, uze odmah jednu jabuku iz kese, grize je nasmejan, sav se topi od slada koji mu klizi preko brade.

“…lepša si nego moja učiteljica!”, dobacuje ne okrećući se, ali vidim mu taj osmeh lepljiv od soka.

I ti si lep. Anđele nestašni! I moraš da jedeš. A škola nije zezanje. To što moraš da radiš, još je ozbiljnije. Ljuta sam i ja. Ali ne na tebe. Na sebe, na sve nas uslovno rečeno odrasle, na taj život koji nosiš tako ponosno, trčiš u njemu kao u velikim cipelama, koje ti spadaju, u kojima ti proklizavaju te nemirne nožice, padaš, uvek iznova ustaješ, pun života, ma ni na tren ne posustaješ!

Za sada. Dok ne dođe zima. Dok ne prođe mnogo tvojih zima po ulicama i leta po pašnjacima i poljanama. Dok ne počnu da te guše zamotuljci na leđima u koje uvek iznova pakuješ to što se zove tvoj život, cupkajući za odraslima, utabanim stazama, stranputicama, obodima, marginama.

Dok ne odrasteš i sam, oči u oči se pogledaš sa ogradama. Na tvom životu, ali i u tvom pogledu, predano, a nenametljivo iscrtavanom godinama kroz koje si, naizgled, bezbrižan protrčao, nestrpljiv, verujući ipak da te na kraju čeka nešto tvoje. Nama verujući da će biti tako.

Dok ne tresneš nosom o tu ogradu između naša dva života. Između dva sveta. Između nas dvoje. Kad taj isti život za koji si verovao da je ipak neko tvoj, počne da se igra s tobom, da te začikava. Ali kao da mu nisi ni malo drag.

Onda ćeš i ti možda biti ljut. Na njega, na mene, na sve nas uslovno rečeno odrasle.

Neću da ti tražim izvinjenje. Niko od nas nije toga dostojan. Samo ću jedno da te zamolim- nemoj nikada da budeš ljut na sebe.

Nikada.

Nisi ti ništa kriv.

Živiš sa stadom. Sa ovcama.

Anđele moj bosonogi.

Napomena: Svako dete zaslužuje nadu za srećno detinjstvo. Odgovorni smo da pomognemo da se svakom detetu pruži jednaka šansa.

Postanite član Kluba prijatelja UNICEF- a i pomozite programe za unapređenje rasta i razvoja dece u Srbiji, slanjem sms-a na humanitarni broj 9656 i aktiviranjem mesečne donacije od 100 ili 200 dinara. Važi za sve mreze: Telenor, MTS, VIP. Novac se sa vašeg računa automatski preusmerava na račun UNICEF- a u Srbiji, uz mogućnost da se, ukoliko to poželite, odjavite sa servisa besplatnom SMS porukom STOP na 9656.

 

Fotografije preuzete sa sajtova www.pixabay.com i www.finda.photo

2 thoughts on “Ako je o ovom raspustu napisan sastav, odrasli nisu položili

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *