S lažnim diplomama u fotelju, s pravim- na ulicu

Mirjana Djan 2Bacila je pogled na sat, nabacila osmeh na lice, vreme je da se polako sprema za posao! Nehajno je provukla češalj kroz dugu, divnu kosu, blago se našminkala, odabrala laganu, lepršavu haljinu. Noge su joj poskočile na visoke potpetice. Još jedan pogled, na kalendar, datum kaže da je danas dan za Branka Miljkovića! Da je živ, slavio bi rođendan. Ubacila je nekoliko knjiga u ranac, u ruku uzela šešir i krenula.

Kao njen verni saveznik, popodnevno sunce napravilo je idealnu rasvetu ispred gradske biblioteke u samom centru Novog Sada. Tu je njeno radno mesto. Tu, na ulici, je mesto za njen šešir. To je njena pozornica. Ponosna, mlada, hrabra, ni malo zbog toga ogorčena.

Glumica Mirjana Đan.

Na Svetski dan poezije, 21. marta, posvetila se ideji javnog čitanja. Tako je dobila svoju publiku. Aplauze, osmehe, razgovore, poneku ružu i honorar od srca! Od ulice je napravila svoje(vrsno) interaktivno pozorište.

Ona se bori da kultura ne “umre”. I da ona sama “živi”. Živeći od onoga što voli i za šta se školovala. I za šta je dobila diplomu. Ne prema tom sve češćem, bukvalnom značenju- dobila, nego je predanim višegodišnjim radom, učenjem, polaganjem ispita došla do nje. Ali ne i do posla u struci.

Zato verujem da još niste čuli za nju, ali i da to nije jedini slučaj za koji znate. Jer mladi kod nas, nakon završenog fakulteta, ne postaju stručnjaci, nego slučajevi. I da je pravi slučaj ako dobiju posao. Jer se posao danas uglavnom- dobija, da baš prema tom bukvalnom značenju. Ako dobro odlučiš kome ćeš se “dati”. Ako odlučiš da ćeš se predati.

“Ne znam kako mladi dolaze do angažmana”, upušta se sa mnom u razmišljanje o tome.

“S jedne strane je to za mene velika misterija, a s druge opcija koju ne želim da prihvatim: politizacija kulture, svojevrsni „plemenski nepotizam“, podsticanje masovne zabave neretko nisko moralnog i neetičkog sadržaja. Ne znam ima li potrebe o tome govoriti, to donesu i dnevne novine. Ne želim da kritikujem društvo, niti grad – ali upravo su stvari koje su mi se činile neuzbudljive, podstakle ideju da ponudim nešto drugačije. Na primer: zar nije strašno dosadno što kasno noću na ulicama u centru Novog Sada može da se čuje kako trešti pretežno folk muzika? Kultura jednog mesta podrazumeva različitost i mogućnost izbora.”

Ta poslednja njena rečenica duboko me je dirnula  i navela na razmišljanje. Kultura jednog mesta podrazumeva različitost i mogućnost izbora. Mada, šta ima tu da se misli, mi se uglavnom plašimo svega što je drugačije i odričemo se slobode izbora jer to nosi i veliku odgovornost. Našu ličnu. Nas za društvo u kojem živimo i tog društva za one od kojih živi. A ni ono ne pristaje na različite. Na neopredeljene.

Koliko prethodnog iskustva traže kada se konkuriše za neki posao, gotovo da nam treba i čitav jedan prethodni život! Ne znam i što već otvoreno ne naznače da je zapravo reč o onom stranačkom iskustvu, te da gotovo da ne možeš da ne odabereš da ne zastraniš. Da se posvetiš svojoj profesiji i da tako, s tvoje strane, stigne doprinos društvu. A da uz to i tebi redovno stižu svi doprinosi. Zapravo, to sa “prethodnim iskustvom” mi sve više liči na licemerje tipa- volim je, ali neću da je ženim jer nije nevina!

Mirjana publika“Čitanjem ispred gradske biblioteke nastojim da odam počast velikim pesnicima iz celog sveta, koji su na taj dan rođeni ili preminuli, kao pomen, u slavu pesništva, života i Čoveka. Svaki javni nastup pripremam, i prilagođavam ga na licu mesta, shodno publici. Pokušavam da osetim kada ljudi žele direktan kontakt, kada bi voleli da neprimetno slušaju „u svom svetu“.“

Često se dešavaju neki magični sinhroniciteti; prolaznici mi se zbunjano obraćaju „upravo smo o ovome razgovarale, molim te pročitaj jednom kraj te pesme“, ljudi mi se zahvaljuju jer su kroz pesmu koju su čuli došli do ideje, setili se nečeg što su zaboravili. Ili baš u trenutku u kojem izgovaram stih „a ona, lepša nego ikada, sa cvetom u kosi“ prolazi devojka sa crvenom ružom za uhom, u žurbi. Nasmeje se, usput. Taj dan, to je dovoljno.”

S moje strane gledano, ona je dala sve od sebe, sve što se zvanično očekuje od nekoga ko želi da se bavi glumom. Završila je sve potrebne škole. Sada pohađa i tu koju možda nije planirala, koja se kod nas skuplje plaća, životnu.

“Čitam i kada „nikog nema“ i nastojim da nikada ne prekidam započetu pesmu. Otkrijem i sama neku gotovo nepoznatu pesmu od Brane Petrovića ili jedva sakupim stihove Vitomira Nikolića rasute po nekoliko biblioteka. Pomislim “Da li su ikada čitane javno ove pesme?” To sa sobom nosi odgovornost i zahvalnost. Za mene je to čast, i ja sam sigurna da ti stihovi, izgovoreni po prvi put glasno možda, negde odlaze – čak i kada na ulicama, čini mi se, nikoga nema.”

„Nedavno sam po prvi put upustila u poeziju J.A. Brodskog. U jednom novinskom članku izjavio je:

Ne čitajući i ne slušajući pesnike, društvo sebe osuđuje na niži vid artikulacije, onakva kakva je, recimo, kod političara, trgovaca ili šarlatana. Drugim rečima, ono se lišava sopstvenog evolutivnog potencijala. Jer, ono što nas izdvaja iz ostalog živog sveta upravo i jeste dar govora. Poezija – nije vid zabave, nego naš antropološki, genetički lanac, naš evolutivni lingvistički svetionik!“

Pojma nemam koliko je zapravo Mirjana dobra glumica. Ali volela bih da vidim. Volela bih da dobije priliku da to pokaže. Da tako, sa svoje strane, doprinese ovom društvu. Ono njoj duguje makar toliko. Ako već nije previše zastranilo.

Možda vam se dopadnu i ovi tekstovi?

Share

2 thoughts on “S lažnim diplomama u fotelju, s pravim- na ulicu

  1. Divan post, poetski napisan, sa velikim znakom pitanja koji postavis citaocu. Cesto prodjem pored ove divne zene i drago mi je da sad znam i kako se zove i kako razmislja o toj velikoj stvari koju radi za nas grad.

    1. Hvala ti. Nadam se da će i nadležni iz grada i kulture to prepoznati i odužiti joj se. A nije jedina.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *