Podstanari bez kirije

my boyz1

Nedavno sam naišla na neverovatan podatak da u Švajcarskoj ne postoji kazna za prelaženje van pešačkog prelaza! Jer Švajcarci ne prelaze van prešačkog prelaza! Ali lako je njima da poštuju zakone kad žive u uređenoj zemlji. Ajd’ ih ti poštuj kod nas kad ne moraš!

Koliko vode računa o ekologiji svedoči iskustvo mog prijatelja koji je platio kaznu jer mu je curilo ulje iz automobila parkiranog ispred njegove rođene kuće. Prijavio ga je prvi komšija. Kuća je možda njegova, ali planetu je pozajmio, na njoj je podstanar. I nije jedini. Nije mu to nikad zamerio, posramio se.

Prolazeći pored kuće u kojoj smo mi podstanari, komšija se juče uz osmeh prisetio gazda Steve koji ga je, kaže, iako su bili jako dobri, prijavio kad mu je dodijalo što stalno pali smeće uz Rokov potok. Nasmešila sam se i ja jer izgleda da još živi gazda Stevin ili švajcarski duh u ovoj kući, te smo i mi, kad smo istrošili sve lepe reči, a odslušali čitav arsenal psovki, istim povodom pozvali komunalnu policiju zbog drugog komšije. I kojem je sud odmerio kaznu.

Verujem da je platio. Ali nije se posramio. Nastavio je po starom i nije jedini. Nema, izgleda, toga što bi isteralo zloduha iz nas, nema te kazne koja će nadjačati inat i sujetu. Makar i na svoju štetu, a pogotovo na štetu drugih.

Rokov potok2

Rokov potok protiče tik uz našu kuću. Moj dvogodišnji sin ga obožava i svakog dana pravi inventar- potok ima zmiju, žabu, flašu, puno flaša, patiku, džak, limenke, kuca “spava”, ima puno kesa, bezobrazni ljudi bacaju smeće! U uređenje tog potoka, čišćenje i proširenje korita nakon sedam dugih godina, uloženo je, ili bolje reći bačeno, puno novca. Jer prethodno nije uloženo u puno praznih glava koje su spremne da potok koji im protiče kroz naselje, taj dar prirode koji je privilegija, pune smećem. Da gotovo svakodnevno pale lišće, granje i ostali krupan baštenski otpad.

Kao spomenik toj predanosti nemaru i nekulturi na kraju benta, koji bi mogao da bude divno šetalište sve do Dunava, tik uz šumu stoji i uporno se iznova stvara divlja deponija. Mnogi slučajni šetači zabrinu se ima li, s obzirom na blizinu lovišta, divljih životinja. Ima, ali nisu ni izbliza divlje koliko mnogi ljudi koji se ni ne trude da sakriju svoje tragove.

Šetači zato ovde, bez obzira na lepotu prirode i jesu samo slučajni, dođu jednom očekujući da će uz žubor potoka, kroz zelenilo i krošnje sići skroz do reke. A vide reku smeća i vodu koja se od njega umorila i posustala u nekom momentu. Za razliku od čoveka neumornog u drskosti.

Pre nekoliko dana kroz prozor mi je privukao pažnju gospodin koji je svako malo odmahivao glavom, saginjao se i uspravljao. Pretpostavila sam da mu smeta smeće, ali bilo mi je neverovatno da ga skuplja, golim rukama, na gomilice. Mene je bilo sramota.

Mostarska ulica dzPo ko zna koji put od kada živim tu zapitala sam se kako ljudima “napuniti” glavu da smeće ne prazne u reke? Da ga ne pale uz nju.

Tako razmišljajući i šetajući u Mostarskoj ulici odjednom vidimo lišće i ostali baštenski otpad uredno spakovane u džakove. U danu kada se on po rasporedu odnosi iz tog kraja. Pitam komšije kako znaju za raspored i način odnošenja smeća, kažu, pronašli su ga i izmene prate na internetu.

I shvatim da većina taj kanal komunikacije ne koristi, niti servisne informacije na bilo kom mediju, a da im je bitno (samo) ono što je u njihovom dvorištu.

Zašto im onda informacija ne bi stigla na kućnu adresu? Kako se smeće pakuje, kojim se danima odnsi i kakve su kazne predviđene ukoliko njime naprave još veću štetu.

Možda se još neko zainati da se umeša u svoj posao da ta ideja zaživi. Ne mislim na komunalce, mislim na sve nas koji smo podstanari na ovoj planeti. To je posao i odgovornost svakoga od nas. Iako nećemo mi lično platiti kaznu čak i ako taj posao ne radimo.

kontejner1Ipak, neko ko je za njega plaćen morao bi kasnije da i bez poziva građana prati da li se potoci pune, a naselje dimi, jer će većina njih pobeći nazad u kuću, da ih dim ne štipa za oči. Mora izgleda izgrednike da uštine i po džepu jer komšija komšiju neće prijaviti, da se ne zamere. Prirodi će se bez problema zameriti obojica. Ona je neminovno tu za nas, ali dobrog čoveka u komšiluku teško je naći, TO se čuva. Mi za nju nismo tu i ne čuvamo je. Loši smo i bahati podstanari i našu kiriju platiće drugi.

Moj posao je da to promenim, da probam da pokrenem to sa flajerima. Da postignem da komunalci i sami dođu potom u kontrolu, a možda i da popularizuju i preuzmu moju ideju informisanja. Da nadležnima predočim i ideju o rasveti i uređenju šetališta. O izgradnji dečjeg igrališta koje ovo ogrmono naselje nema!

Mnogo više od toga moj posao je da moje dvoje dece na vreme naučim o uzrocima i posledicama. Da su odgovorni za svo smeće koje naprave. Jedino ne znam kako da im objasnim šuplje glave i- šuplje kontejnere. I to što su i jedni i drugi postavljeni tamo gde im nije mesto, gde smetaju.

Možda vam se dopadnu i ovi tekstovi?

Share

6 thoughts on “Podstanari bez kirije

  1. Neverovatno kako neki ljudi i ne primećuju dok drugima takva slika može upropastiti dan. Skoro me je moj klinac onako predpubertetski upozorio da ću mu opet ispričati kako u Nemačkoj to ne bi mogao da vidi. I bi mi smešno što je zapamtio i što se pridržava naučenih pravila, ali i duboko razočarana što on nema doživljaj te slike ispred sebe kao njegova mama, već odrasta sa tim da je baciti normalno.

    1. Dobar ste posao uradili ako se pridržava naučenog. A snaga okruženja je izuzetno jaka, pogotovo jer je i brojnije. Veliki izazov za nas kojima to ipak bode oči. Hvala vam.

  2. Uff, koliko se razestim na ovakve teme. U trenutku se prvo setim slaloma koji svaki dan moram da predjem kada izadjem na ulicu, jer na sve strane zaobilazim pseci izmet koji vlasnici pasa i dalje naveliko ne kupe. Danska princeza se sagne i pokupi psece govance, ali nasi silni princevi i princeze su jos uvek previse fini (lenji!) da bi to radili. U pravu si, najvaznije je da nasu decu edukujemo o ekolskoh svesnosti, ali to ce biti svojevrstan izazov, obzirom na sve suplje kontejnere i suplje glave koje nas okruzuju.

    1. U toj pomenutoj Švajcarskoj, pričao mi muž, šetali su pse po šumi i tamo morali da skupljaju isto. I nikome ne pada teško.

  3. Težak i otrežnjujući tekst. Kad pomislim u kakvom će okruženju već naši unuci (ako ne već i deca) živeti, nešto me stegne u grlu. Ako već ne možemo bolju planetu ostaviti svojoj deci, možemo bolju decu i bolje ljude ostaviti planeti. I to je nešto.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *