Noge sa točkićima

sa tockicima Sara

Kad je prvi put videla kako neki momci voze rolere moja, tada još mala, bratanica Sara prvo se zbunila, a onda ubrzo zaključila:

„Oni su se tako rodili, sa točkićima, a ja nisam, meni su dobro izrasle noge!“ I ponosno je produžila dalje. Do prvog sledećeg rođendana kad je pitala- keka, hoćeš mi kupiti „lorere“? Svidelo joj se da ide brže.

Nedavno sam učestvovala u kampanji kompanije koja se zalaže za stvaranje boljih uslova u školskim učionicama i salama. Ok, prodaju svoj proizvod. Pratila sam tekstove drugih blogera među kojima je bilo prosvetnih radnika, novinara, roditelja, svih koji dobro znaju u kakvim uslovima deca provode dobar deo svog vremena. Pratila sam naravno i komentare čitalaca. Odraslih, zrelih ljudi, roditelja, baka i deka, svih koji dobro znaju u kakvim uslovima deca uče. I od toliko teksta, ostala sam bez teksta!

Mnogima je to dobro, što su to one iste dotrajale table, krede, tvrde neudobne stolice, drveni vonjavi podovi puni rupa. Ko hoće da uči, učiće, šta je njima falilo!

Pomislim, pa možda oni ni kod kuće ne kreče, sem eventualno u belo, ne menjaju nameštaj i dotrajale tepihe i podove, obuću i garderobu, umesto miksera koriste onu ručnu mutilicu za jaja, metlu umesto usisivača, crno brli televizor lampaš umesto onog u boji s daljinskim. Kad vade zube ne koriste anesteziju, bolesti leče travkama, kuvaju na šporetu na loženje…

Jer, šta nam je pre falilo? Unazad može da se ide do u nedogled, unapred, nikako.

Ali koriste računar? I društvene mreže? I prijatelji su te kompanije? Za kuću bi tu kupovali, ali za škole ne? Zbunjena sam, evo, potpuno.

Šta će nam onda, mislim se i učenje samo, kad njegova svrha i jeste da nadograđuje, da širi vidike i da nam život čini lepšim, lakšim, kroz nove ideje, proizvode, pristupe. Nama je već dobro, onako kako je bilo pre, u naše vreme. Tako je čak najbolje.

Uči sine, ali nemoj ništa da menjaš, sebe pogotovo ne!

Kad malo bolje razmislim, koji moj su uopšte i taj točak izmišljali?! Zbog nas nisu ni morali, jer mi ili stojimo tu gde jesmo ili vozimo unazad!

Tačno je, puno je toga od pre što nam iskonski nedostaje jer smo u ispitivanju novog, drugačijeg otišli u drugu krajnost, jednako lošu. Ali to nikako ne znači da nešto fali novom (sa)znanju, već tome kako ga primenjujemo.

Svet ide dalje, napreduje. I u jednom su u pravu, ko hoće da uči, učiće. I napredovaće, što sve češće znači, otići će, daleko iz zemlje u kojoj mora da vuče sve kojima je dobro. I neće da znaju za bolje. Otići će negde gde mogu da idu brže.

Jer su im dobro izrasle noge.

Jer znaju da koriste točkiće.

Ti će sigurno da nam fale. Ali (srećom?) nećemo biti ni svesni toga. Dok god ne znamo za bolje.

Možda vam se dopadnu i ovi tekstovi?

Share

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *