Neizmer(e)na ljubav

prijateljiBiti dobar, činiti dobro same dobrote radi, bez očekivanja da će ti se, kada tebi zatreba, vratiti isto. Pa čak i do kraja, prema hrišćanskom principu- ko tebe kamenom, ti njega hlebom. Samo da dobrota opstane. Uzvišeno je davati, a gotovo sramotno očekivati nešto zauzvrat.

Ali, koliko je to dobro za dobrotu? Kako da nekome predočiš da ne radi dobro, ako na svojoj koži makar malo ne oseti posledice toga što (ne)čini? Hoće li (samo) od dobrote postati bolji? Od lošeg naravno neće, ali da li bi kad izgubi bezrezervnu dobrotu drugih osetio koliko ona znači? Kako da neko ko je nemaran prema drugima nauči kako im je, ako ga stalno obasipaju pažnjom, ma šta radio? Da li je ta naša bezuslovna ljubav uopšte dobra za one koje volimo?

Da li zapravo u dobroti jedino sebe učimo, upravo da ne očekujemo od drugih? Ne zato što je sramotno, već zato što ume da bude bolno, ponekad čak i ponižavajuće. Dobrota zato nije zbog drugih, već zbog sebe same. Da zavisi od ljudi, onih kojima je naprosto data, bila bi drugačija. Kada bi dobrota imala veze sa očekivanjima, teško da bismo je mogli očekivati.

I nije to jer je došlo “takvo vreme”, nego je ljudima tako “došlo”. Tačnije, može im se, jer smo takvu podelu napravili. Dobrota bez uslova reciprociteta. Bezuslovno davanje i bezobzirno uzimanje mogu ruku pod ruku.

Marko već više od mesec dana leži jer je povredio nogu. Mnogi zbog kojih je do juče jurio s kraja na kraj grada, jer je to želeo i jer im je trebalo, nisu ga- više od mesec dana- ni pozvali. Makar da pitaju kako je. Oko svega ostalog smo se snašli, sve ostalo naravno da možemo sami. Ali, jesmo li sami?

On je dobar i nikome ne zamera. I ne meri. A ja razmišljam, da li tako govorim o dobroti zato što mi nije dobro ili zato što možda čak više i nisam dobra…

Postoji i ona izreka da se “dobro dobrim vraća”. Ne kaže se kada, ni od koga. Opet bez očekivanja. Ali izgleda sa puno čekanja.

Ispunjavajuće je samo po sebi kada dobrotu nesebično širiš. Čak i onima koji se pokažu kao sebični. Izgleda da je dobroti, kao i boginji pravde, stavljen povez preko očiju. Da ne odmerava kome daje. Jer to onda više i ne bi bila dobrota.

Plemenito je i lepo što dobrota postoji sama po sebi. Ali pitam se, u danima kada nas niko ništa ne pita, zašto postoje prijatelji?

Možda vam se dopadnu i ovi tekstovi?

Share

8 thoughts on “Neizmer(e)na ljubav

    1. A vidiš, meni se mnogo puta desilo da ih nema (ni) kada želim nešto lepo da podelim sa njima i to me povremeno zbunjuje. Naši izbori očigledno puno govore o nama, a treba nam nekad puno vremena da shvatimo zašto to sebi radimo..

      1. Meni je pre nekih 20ak godina receno da covek u zivotu moze da ima samo jednog ili dva prava prijatelja. Nisam u tom trenutku poverovala sve to, ali vremenom se ispostavilo da je tacno.
        A iskreno da ti kazem radije cu biti sama nego vreme provoditi s takvim „prijateljima“.
        Nisu oni bili tu ni kad sam se rodila, a verovatno nece ni biti onog dana kad odem na onaj svet. 🙂

  1. Često, upravo svojim stavom da ne očekujemo nikad ništa za uzvrat ljude naviknemo da je u redu da ne uzvrate, tako da semnogi ponašaju u skladu sa tim. Premda, ako ih nema kad prijatelju treba ukazati pažnju, ili pomoći u nevolji, to očigledno govori o siromaštvu njihove duše. Lično, držim se one; bogat je onaj koji daje, a siromašan onaj koji prima.

    1. Kako god okreneš, dobro je sve to proći, naučiš puno, pre svega o sebi.

  2. Hodajući kroz život stičemo nove prijatelje, a neke i izgubimo usput. Kad bolje razmislim, prave prijatelje mogu da nabrojim na prste jedne ruke. Imam drugaricu iz detinjstva, kojoj sam venčana kuma, bivšu koleginicu za koju bih ruku dala da zatreba, Slađu sa kojom „delim“ blog i još dvoje ljudi. Malo ili mnogo?
    Nadam se da je Marko dobro 🙂

    1. Dobro je, hvala ti, stari je tekst. Sve traži (svoje) vreme, pa tako i da stvaiš sve, pa i ljude oko sebe- ali pre svega sebe- na svoje mesto.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *