Nas leče veterinari „Pedigrea“ (a i ljubimce vodimo tamo)

Mrvica u Pedigreu 1

Veterinarima, sigurna sam, nije ništa lakše nego pedijatrima! I jednima i drugima u ordinaciju uđe više odraslih nego što bi trebalo, uglavnom sa mnogo više nepotrebnog teksta i nikad sa dovoljno pravih informacija. Prednost uvek imaju one koje će ih predstaviti kao brižne i u svemu savršene roditelje.

Na ćoše kakva jesam, s vrata bih im sasula- svoju dijagnozu ostavite za svog odabranog lekara! Teško da bi mi iko ta vrata ubrzo otvorio, ostala bih bez pacijenata, a Ivanu, koji već godinama leči naše ljubimce, ostane svaki put malo vremena da pomogne i njima.

Ljudi su sve otuđeniji pa svoju empatiju često uprave ka kućnim ljubimcima što nama veterinarima dodatno otežava posao. Meni u ambulantu uđu i vlasnik i životinja i po prirodi stvari trebao bih da lečim i da se potpuno posvetim tom malom stvorenju koje ne zna da kaže šta ga muči. A u praksi to izgleda ovako: prvo smirim vlasnika, popričam s njim, edukujem ga, radim razne “psihoanalize” i tek na kraju uzmem anamnezu za dalji pristup u lečenju njegovog ljubimca”, kaže mi, naravno uz neizbežan osmeh, na moju zabrinutu konstataciju da u nekoj od njegovih literatura stoji moja slika uz tekst “…a u praksi ćete često sretati i ovakve slučajeve…”.

“Većina vlasnika nekad nije svesna da su oni jedina spona između veterinara i bolesne životinje i da prikrivanje i tajenje nekih podataka odmaže u rešavanju problema. Često imam utisak kao da su kod mene došli na poligrafsko ispitivanje, pa na treći put postavljeno isto pitanje daju sasvim drugačiji odgovor! Zato se trudim da budem nasmejan, raspoložen i šaljiv, da bih “otkravio” vlasnika i tako dobio sve potrebne informacije. Moram, eto, da budem i pedagog i psiholog i veterinar u isto vreme.”

A opet, upravo taj izazov, kako rešiti problem uz što manje podataka, privukao ga je veterini.

“Kao kad u matematici rešavate jednačinu sa više od tri nepoznate”, kaže i dodaje da ljubav prema životnjama jeste potreban, ali ne i jedini preduslov, a da je on još kako beba krevetac delio s jednim mačorom.

“Dobro je da nisi progutao dlaku pa da ti se nije stvorilo klupko u stomaku, pa da su morali da te operišu, onda ne bi postao veterinar sigurno!”

Smeje se i česte su, kaže, situacije kada ga vlasnici ljubimaca nasmeju.

“Pozovu me telefonom u dva ujutru, kažu, sklupčao nam se jež, šta da radimo?! Ili, smem li persijsku mačku da stavim na nekoliko minuta u zamrzivač, njoj je jako vruće! Nisu retke ni situacije kada nas pozovu da dođemo na adresu jer je njihov ljubimac jako uznemiren i juri po stanu. Na moju konstataciju da nisam krotitelj životinja i da ne radim u cirkusu, svi do jednog će reći, ali vi ste veterinar! I to možda i najbolje oslikava stav prema našoj profesiji i životinjama…”

To je posao koji traži sve više odricanja, posvećenosti i strpljenja. Zato je važno da ga radiš u dobrom timu. Ivan je u “Pedigre” dolazio još kao student, tu je obavio i stručnu praksu, a potom se zaposlio.

“Ono što sam od prvog momenta osetio u ovoj ambulanti nastojim da održavam i dalje, a to je da se ovde osećam kao kod kuće. U ambulanti provodimo nekad i više od pola dana i zato nam je jako bitno da raspoloženje i atmosfera budu pozitivni.

Pedigre team

Mi smo kao jedna velika porodica koja zajedno proživljava sve lepe i teške trenutke svakoga od nas ponaosob. Ponosan sam na tim koji radi u “Pedigreu” i nikada ga ne bih menjao! Možemo samo da pridodamo nekoga novog!”.

Tu, sigurna sam, misli na mog Nikolu koji već sada pokazuje sklonost ka anesteziologiji tako što ošamuti muvu, a onda je uči da ponovo leti!

I upravo zato mi godinama idemo u “Pedigre”. Ne (samo) zato što nam dete tamo čeka siguran posao, nego zato što smo sigurni da su oni dobar tim. Da su dobri stručnjaci. Da su uvek nasmejani (sad znam i zašto). Što se tu osećamo kao kod kuće, mada to s obzirom na broj naših ljubimaca i nije teško. Što Ivan svakom od njih zna imena i šta im je radio! Što odgovori na svaku poruku, na najgluplje pitanje, što me uvek umiri i sačeka do plate.

Još da dočekam da i kod nas, kao na Novom Zelandu, veterinari mogu da daju bolovanje, pa da se ovajdim od toga što zna i sve moje dijagnoze!

“Životinje posmatram kao mistična bića, potrebno je puno strpljenja i energije da se pronikne u njihov način razmišljanja. Najbitnije što sam za sve ove godine dobio od njih je što su me naučile da gledam i slušam. Jednostavno, a tako malo korišćeno u današnje vreme.”

Šta je naučio od vlasnika, ne smem ni da pitam. Ostaje mi samo da se nadam da neću osvanuti u nekoj njegovoj knjizi. Ili da će bar uz tekst biti neka moja dobra slika!

Ovo nije naručen, niti plaćen tekst. “Pedigre” je nedavno proslavio 22 rođendan! Ovo je moj skroman poklon njima u znak zahvalnosti za sve što njihova porodica godinama pruža našoj. Oni su u Novom Sadu u Krilovoj 3. Na telefon (065 50 12 400) se, znate već, javljaju i u dva sata noću! U godinama koje dolaze osvajaće, sigurna sam, nove domete, posebno u oblasti anesteziologije.

Osvojiće i vas, ukoliko rešite da upoznate ovaj sjajan tim.

 

Možda vam se dopadnu i ovi tekstovi?

Share

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *