Kako rastu odrasli

1421590647971Možda sam ja već poludela, samo niko ne sme da mi kaže. Uostalom, ko bi normalan trudnoj ženi otvarao oči. Ili ženi uopšte.

Dodatna saznanja mi u ovom trenutku zapravo najmanje i trebaju. U osmom mesecu trudnoće sa našim 16-to mesečnim žvrgijem smo u savladavanju Azbuke odrastanja stigli do slova O-očnjaci. Ili bolje reći-očaj! Šest dana i noći skoro neprekidnog plakanja. Ti zubi se, ubeđena sam, tako zovu jer i tebi i svima oko tebe oči ispadnu dok ne niknu! Kod umnjka verovato siđeš s uma!

Sve što su drugi probali i mi smo, ali njemu nije pomoglo. Ostavljam otvorenom mogućnost da instrukciju sa belim vinom nisam dobro razumela, te da je neko od nas njime trebao dobrano da se ušika. A nije da mi nije- u očaju- padalo na pamet. Jednostavno, što ne platiš na grčevima, platiš na očnjacima, nema pošteđenih. Odrastanje boli, čak i odrasle.

Ne samo zato što gledaš svoje detence kako se muči, već i zato što svaka nova faza, dobra ili teška, na „muke“ stavlja i roditelje. Sve što smo bili i sve što smo krili. Tako malo biće izvrnulo nas je iznutra, istreslo sve na pod i ređanje je moglo da počne iz početka. Ali ne po starom. Ako hoćemo da (od)rastemo- konačno. Ja, on i porodica koju smo počeli da gradimo. I veza između nas dvoje, da kažem, odraslih.

A vidim da to kod nekih krene lako, maltene uz mleko- „sad ga još više volim… naš život konačno ima smisla…“. Znači, živela si i stvarala decu sa nekim koga baš i nisi volela najviše što možeš i taj život baš i nije imao nekog smisla? Baš dirljivo.

Ali ni blizu koliko „sudbina“ onih sa druge strane kontinuuma koje odluče da nikad ne porastu, ni one, ni muž im, niti dete, pa ne žive već vuku sve obaveze, birajući muževe koji „neće da učestvuju“. „Žrtve“ sopstvene porodice koje predano  rade sve da održe u životu svoje „dželate“, ne treba im ništa zauzvrat, čak ni sopstveni život. Još dirljivije! I još manje sme da se dirne u to.

Ono što, nakon dolaska prvog deteta u naš život, moj muž i ja prolazimo ne vidi se ni kroz te ružičaste, a ni kroz te crne naočare. Nema nas, što bi rekao ciga pevaljki u pokušaju, ni na crnim ni na belim dirkama.

Lako je kad je lako i svima je verujem tada jednako lepo. Nestvarno iskustvo koje nas je toliko pokrenulo, pokazalo nam nova obličja ljubavi, snage, brižnosti, radosti, intime. Jedno od onih koje ti pokaže šta sve možeš da budeš i koliko zapravo možeš. Ti rečima teško objašnjivi momenti kad imam utisak da imam ceo svet u rukama kad mi se samo nasmeši, kad ga gledam kako spava, kad mi kaže „mammma“, kad se igramo, izgovara prve reči, spusti glavu na moje grudi. Ta dragocena prilika da uz dete i sama rastem i sazrevam kroz sve te trenutke koji mi uvek iznova daju snagu. Nije je propustio ni on. Time je naša veza neminovno dobila neki novi kvalitet.

Ali jednako rastemo, on, ja i porodica koju smo počeli da gradimo i kad je teško. Iako se o tome teže govori. Iako boli. Toliko neispavanosti, takav umor, toliko obaveza i nepodeljene pažnje za dete. On s jednog posla na drugi, da bi u međuvremenu (da kažem u slobodno vreme?) gledao da bude sa bebanom, zbog sebe, njega i da ja trudna obavim sve ostalo po kući, kao i da se posvetim mom dodatnom poslu, da pišem. Da bih onda opet preuzela dete, dok on poradi sve teže poslove po kući. U pojedinim fazama imali smo utisak da nam je život sam postao puka obaveza koja nas cedi.

Tada smo se svađali, prozivali, jedno drugom prebacivali zbog najgoreg što je izlazilo iz nas. Ti sve najbolje znaš… Ti mu stalno šalješ poruke da nije dovoljno dobar, da ništa što radi nije dobro… Ti ga prezaštićuješ… Ti  ne poštuješ njegov ritam… Ti ga usporavaš… Ti ćeš ga razmaziti… Ti nemaš strpljenja… Tebi je ego važniji i od deteta… Ti mene više ni ne gledaš… Ti mene više ne voliš…

A zapravo smo skupljali sve te rasute deliće sebe u naručje, bežali svako od sebe prebacujući odgovornost na onog drugog, besno tražeći svako svoj ćošak u nameri da sve poređamo isto kako je bilo, da ostanemo isti, iako je sve postalo drugačije. Da ostanemo deca koja će udovoljavati svojim željama i strahovima, kompleksima, ma koliko loši bili za nas. A sada i za naše dete.

Ali to malo, naizgled tako nejako stvorenje bilo je ipak neumoljivo. Videlo je ono od čega smo mi bežali, neke bolje nas, nešto bolje za nas, ponaosob i zajedno, cenilo nas je više nego mi sebe i ni na tren nije ustuknulo u čvrstoj nameri da nas na to motiviše. I na sav glas ako treba. I u pola noći. I noćima. Tražilo je da se posvetimo svom odrastanju koliko i njegovom i na svakom koraku nam pokazivalo koliko možemo. I bilo beskrajno strpljivo što se toliko opiremo. Toliko puta mi je delovao zrelije od nas! Toliko puta sam pomislila da nam je to detence došlo u život da bismo konačno prestali da se ponašamo kao deca.

Sa žvrgijem smo u Azbuci odrastanja stigli do slova O- odrasli. To što smo stariji, ne znači i da smo završili sa rastom. Šteta bi bilo da bude tako. Sada i zbog njega. On zaista zaslužuje najbolje nas, kad već do sad nismo našli drugi motiv da ga baš takvi dočekamo.

Odrastanje boli, čak i odrasle. Više od toga boli kad oni uporno odbijaju da odrastu. Ne toliko njih, koliko njihovu decu.

Možda vam se dopadnu i ovi tekstovi?

Share

20 thoughts on “Kako rastu odrasli

  1. Draga Ljubice,

    Tako iskren i tacan tekst. Otkad sam postala mama,shvatila sam da ne moze covek cvrsto da se drzi nekih principa tipa: Ja to tako ne bih i sl. Roditeljstvo te promeni. Cak sam se jednom zapitala zasto mi niko nije rekao koliko je tesko biti roditelj. I to sto roditeljstvo cini teskim nisu deca, vec upravo ovo o cemu ti pises, samo suocavanje sa odrastanjem i sazrevanjem. E sad, ostaje pitanje koliko nas je stvarno odraslo i koliko nas uopste shvata da je to prirodan tok stvari i da to tako moraaa 🙂

    Nagradi nas sa jos nekim ovako iskrenim tekstom 🙂

    Keep the good work!

    Pozzz

  2. Ah, pogodila si prav ou zicu. Ovih dana mi je to posebno trebalo 🙂 Jos davn osam shvatila da je suludo traziti ono sto smo muz i ja bili. Malo je trenutaka sad za to. Ponekad ih nema uopste. I to tako mora biti. Sad nas je troje, i samim tim se i nas odnos menja. Raste, a i mi sa njim. Iako ponekad izgleda kao da se u necemu unazadjujemo, cesci su momenti kada je ocigledno da se taj odnos samo jos vise bogati. Ponekad the hard way, ali hey, to je zivot!

    1. Toliko se sve brzo smenjuje da nekad, srećom, ni nema puno vremena za razmišljanje. Samo uhvatiš ritam i gledaš da se ne izgubiš. A ako se usput i (s)nađeš, to je totalna premija!

  3. Sjajan tekst, kao i uvek. I od teških trenutaka napraviš dobar post. Al’ ti je komplikovano ovo ostavljanje komentara!
    Naravno, svi mi rastemo i učimo sa svojom decom. I odrastamo. Sa svakim iznova i po drugačijem „školskom“ programu.

  4. Nisam mama, a ni supruga ali si ti jedina čije tekstove o tim ulogama rado čitam jer pišeš predano i lijepo, isto kao što predano i lijepo igraš te svoje dvije uloge. Sviđa(š) mi se 😉

    1. Hvala ti Alisa, poštovanje je definitivno obostrano! Drago mi je što (me) čitaš jer u druge dve kategorije ima tema koje su ti sigurno mnogo bliže.

  5. Bio je mrak, oluja, malac samo tri meseca, ja sama s njim (i mačkom), kad nestade struje.
    Te večeri, uz svetlost neke tugaljive svećice koju sam iskopala s ko zna kog rođendana (jer kakvi su to rođendani bez svećica, nikada nisi dovoljno mator za svećice), baš te večeri sam od onog ko se plaši mraka postala ona koja je hrabra za oboje. Tek te večeri sam postala mama, odrasla i hrabra.
    Mada i dalje uživam u igranju u pesku i svakodnevno oživljavam svoje detinjstvo uz malca, od te večeri ništa više nije bilo isto.

    Hvala ti za ovaj divan tekst. Naročito onaj deo o samoposmatranju kroz detetovo bezrezervno prihvatanje i ljubav.

    „Videlo je ono od čega smo mi bežali, neke bolje nas, nešto bolje za nas, ponaosob i zajedno, cenilo nas je više nego mi sebe i ni na tren nije ustuknulo u čvrstoj nameri da nas na to motiviše. I na sav glas ako treba. I u pola noći. I noćima. Tražilo je da se posvetimo svom odrastanju koliko i njegovom i na svakom koraku nam pokazivalo koliko možemo. I bilo beskrajno strpljivo što se toliko opiremo. Toliko puta mi je delovao zrelije od nas! Toliko puta sam pomislila da nam je to detence došlo u život da bismo konačno prestali da se ponašamo kao deca.“

    Nekako je prijatno, predivno, ali i uznemirujuće u isto vreme, zar ne? Koliko je njihova ljubav jednostavna, a koliko smo mi, ovako komplikovani, pred njom nemoćni. Razoružani, to je prava reč.

    1. Hvala i tebi mnogo, na svoj podršci, u vezi sa fazama roditeljsevanja i pisanja! Odlično si to rekla, prijatno, predino i uznemirujuće istovremeno jer toliko puta zaista imam utisak da su toliko zreliji od nas i da nas u čudu gledaju kako smo toliko izrasli, a još nismo odrasli 🙂

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *