Nekako u isto vreme Marku i meni prestale da važe lične karte. To naravno znači da moramo u SUP, lično. Oboje, što u našem slučaju znači četiri osobe, mi i bebe. Kako ta, nazovimo je optimistično, avantura izgleda, bilo bi vam najjasnije kada bismo vam se pojavili na vratima.

Noge bi vam se u trenu “odsekle” jer ne biste bili sigurni jesmo li došli ili smo se doselili, s obzirom na količinu stvari. U amanet bismo vam ostavili bar jednu usranu pelenu i do dve fleke. Od hrane. Ako biste imali više sreće.

Lena bi vam pokazala krajnji grleni opseg naše male zajednice, a Nikola bi poput Tasmanijskog đavola ugađao svojoj radoznalosti u ispitivanju novog prostora.

Najblaže rečeno, genralno spremanje vam ne gine. Osim ako se nismo ipak doselili. U tom slučaju vam ne gine selidba.

I nama povremeno dođe da se iselimo iz sopstvene kože.

Jasno vam je samim tim da nema roditelja koji ne bi poželeo da stane u red i da čeka bilo šta iz bogate riznice stvari na koje se u ovoj zemlji čeka! Gotovo da bismo mogli da kažemo da se ovde živi sasvim u redu, s obzirom na to koliko vremena provodimo u redovima.

Čipovane lične karte konačno su pokazale svoju digitalnu moć. Nije nam trebalo 89 papira da iznova dokažemo ko smo, uplatili smo taksu u zgradi SUP-a i prerano se obradovali što čak nema ni nepreglednog reda. Ljubazni policajac na prijemu obavestio nas je da je prvi slobodan termin za tri sata. Ispred dva odeljka namenjena izradi ličnih karti nigde nikoga. Pitamo ga, nekom davno zaboravljenom logikom izgleda vođeni, možemo li zbog dece da prođemo odmah, a i Marko radi popodne, kaže, pitajte službenice ako budu htele da vas puste preko reda.

Mi da ih pitamo? Verovatno zato što bi njega morale da poslušaju. On izgleda tu sedi da daje informacije i da reaguje ukoliko se neko ponaša nedolično. Neko od stranaka. Službenicama se to može. Možda je ovo i vaša država, ali to je njenih pet minuta. Svojim radnim vremenom svako raspolaže kako želi. Kako je, tačnije, raspoložen.

U jednom od dva odeljka sedi jedna od njih i ne, nije raspoložena. Zamolimo je da nas primi, zaustimo čak i da joj pojasnimo šta nam je (sve) problem. Da smo joj bar deo ispričali, već bismo dočekali svi zajedno i taj prvi slobodan termin. Ali kod Mice ubice do kraja rečenice nije dobacio ni njen šef, a ne li ljudi sa kojima radi. Ali ih ne tretira kao ljude.

Mogu vam reći da joj je grleni opseg za svaku pohvalu. Čak je i Lena važeno podigla obrvu, shvatajući da pred sobom ima konkurenta za poštovanje.

“Ja sad moram na pauzu, moram da jedem!”, razgalamila se na nas kao nenaspavana i vazda nezadovoljna vaspitačica na neposlušnu decu. S visine, arogantno, tako da učini da nam je neprijatno što smo i pitali nešto tako nekulturno.

“A posle pauze?”, pitam je.

“Posle pauze imam stranke!”, odbrusi mi ljuta što je uopšte morala da me počasti još jednim odgovorom. Ili što nije smela da me “počasti” kako mi se činilo da bi najradije. Što smo učinili da joj bude neprijatno što, eto, mora da nas odbije.

Osećala sam se tako poniženo, bilo me je sramota od ljudi koji su čekali pred drugim šalterima, gledali mene kako vuglim Lenu u nosiljci, Marka kako trči za Nikolom, sramota što sam tu, što imam malu decu, što ih nisam ostavila same kod kuće, što ne umem da se organizujem prema potrebama države, a ne prema sebi, jer ni ona ni njeni službenici nisu dužni da budu u službi nas, običnih građana.

Vratim se do policajca na prijemu i potišteno ga pitam:

 “Zašto uopšte na ulaznim vratima imate tu nalepnicu da porodice s decom imaju prednost?”

“Hteli su da je skinu, pa nisu uspeli”, kaže mi.

Zgranula sam se. Zašto bi je uopšte skidali?! Niti sam pitala, niti mi je odgovorio, ali su i pitanje i odgovor mogli gotovo da se opipaju. Zbog zloupotrebe roditeljskog položaja?! Jeste, evo i ja kad sam razmišljala da imam decu, to nije bilo iz ljubavi prema njima, ni prema Marku, ma ni prema državi, već samo da bih se, gde god se pojavim, pobedonosno nacrtala istog trena tik uz šalter! I u najtežim porođajnim bolovima mantrala sam sebi u bradu- nikad više čekanje u redovima, nikad više čekanje u redovima! To mi je davalo snagu!

Sednem da nahranim Lenu i u jednom momentu vidim da se gospođa u drugom odeljku za lične karte pojavila. Priđem, pojasnim, zamolim da mi pitamo prvu sledeću stranku…

“Joj, ali ja bih sad morala na pauzu, da jedem…”, kaže mi i vidno joj je neprijatno. Pogleda mene s Lenom u naručju, Marka kako juri za Nikolom po sali i kaže:

“Ma dajte, uradiću vas za čas!”

Pet minuta joj je trebalo. Pet minuta tokom kojih smo uspele i da popričamo. I jeste ona bila fer i puna razumevanja, ali to nije mnogo popravilo moj utisak. I dalje sam se osećala bedno.

Zašto uvek iznova ovoj državi moramo da dokazujemo da postojimo, kad joj nismo bitni? Sem da bi ona uporno opstajala na našoj grbači. Ne samo roditelja! Svako ima mnogo više od jedne priče o tome kako se osećao poniženo pred sistemom- studenti, radnici, penzioneri, deca, žene, muškarci… niz je nepregledan koliko i redovi. Niko od nas ne traži privilegije, već dostojanstvo.

Kad sagledam sva ta neprijatna iskustva koja imam sa raznim ustanovama i firmama, od kad imam (malu) decu, sve mi je jasnije- ne gine nam jedno veliko spremanje.

Ili velika selidba.

Ako budemo imali više sreće.

Fotografija domina preuzeta sa sajta: www.ivsovica.com