Zamislite nepregledan niz sivih, improvizovanih izbegličih šatora. Na sivom, hladnom betonu. Na zemlji. Prekriven nepreglednim nizom sivih oblaka koji se tromo, lagano vuku, kao da su i sami silom prilika, nevoljno tu.

Satima. Danima. Nedeljama tako. Mesecima koji se presporo, ali sigurno pretaču u godine za koje se još ni ne zna koliko će ih biti. Jedino vam neću reći da zamislite nepregledne kolone izbeglica. Jer to su konkretni ljudi, kao vi, kao ja. Zna im se tačan broj, ko su, odakle su i zašto su došli tu. Samo im se, zbog nekih drugih ljudi, ne zna dalja sudbina.

Dvanaestogodišnja Sidra jedna je od njih. Ja sam je, zahvaljujući UNICEF-u, upoznala u izbegličkom kampu u Jordanu, među šatorima koje sada zove domom, na granici sa Sirijom koja je to nekada bila.

Njen mlađi brat, još beba, puno plače. Podsetio me je na moju jednogodišnju Lenu.

“Tata kaže da ja nisam bila takva”, rekla mi je prisećajući se setno i onoga što je sama ponela iz svog detinjstva, iz svoje domovine. Nude mi da podelimo ručak toliko skroman da mi je neprijatno da prihvatim, ali pružam ruku, da ih ne uvredim. Dok sam je slušala, gutajući suze, došlo mi je da kleknem pored nje, da je zagrlim, ali ona je odjednom skočila, usne raširila u osmeh, uzela me za ruku i trčeći povela u svoju školu. Drugi šator.

Tamo sva deca dižu ruke, čak i kada ne znaju odgovor. Željni znanja. Željni svega. A opet, mnogi upravo zato ni ne idu u školu.

“Kod nas i devojčice igraju fudbal”, kaže mi ponosno i odjednom me ostavlja na sred igrališta, prepuštajući me drugarima koji su trčali ka meni, gledali me radoznalo tim predivnim krupnim očima, želeli da me dodirnu, smejali se, delovali bar na tren tako srećno…

Došlo mi je da kleknem, da ih zagrlim, da ih sve povedem sa sobom, da im promenim sudbinu koliko god da to mogu, sada i odmah! Podsetili su me na mog dvoipogodišnjeg Nikolu. To je mogao biti on. Tu. Da i u Srbiji. Bilo gde u svetu gde u ovom trenutku zlo rovari sudbinama nedužnih ljudi. Dece.

Došlo mi je da kleknem pred njima, posramljena što sam čovek, zbog svega što ljudi jedni drugima rade. Što oni nedužni trpe zbog toga. Pretužna i prepuna strpnje Sidra mi, očiju punih suza, na kraju kaže smušeno da se nada da će se jednom vratiti u Siriju. Da će jednom otići odatle, kao i ja, svojoj kući. Da će jednom… živeti.

Zaplakala sam konačno i ja. Srce mi se kidalo! A bila sam samo dva i po minuta sa njom, sa njima. A onda sam skinula VR headset i sa ostalim influenserima u kancelariji UNICEF-a u Beogradu započela razgovor. Najpre, čini mi se, nepregledno dugim ćutanjem.

Ne znaš koliko je neko iskustvo teško dok ga i sam ne iskusiš. Dok ne zađeš među te ljude ili ne postaneš jedan od njih. I baš zato UNICEF je prvi uveo korišćenje VR tehnologije kako bi sve nas upoznao sa takvim pričama iz Srbije. Duboko verujući da za mnoge i sami znamo, da mnoge i sami živimo, ali i da ih zajedno možemo promeniti. Povećanjem nivoa osetljivosti za one najosetljivije, za decu.

Srešćete ih uskoro na ulici, njihovi aktivisti daće i vama priliku da u svega dva minuta stavite VR, a skinete ružičaste naočari i živite Sidrin život, život nekog ovdašnjeg deteta na ulici, u romskom naselju, u siromašnoj porodici… o kojima će takođe biti rađeni takvi filmovi. Daće nam svima priliku da pred tom decom pokažemo da smo ljudi.

To je ono što UNICEF već radi. Oni su neprofitna organizacija čiji programi žive od donacija, na način da sve bude pregledno, put kojim vaš novac odlazi i pravi put koji će on otvoriti svakom detetu kroz brojne projekte u Srbiji.

Znate li da je bivša Jugoslavija bila prva zemlja u svetu koja je 1947. godine primila pomoć od te organizacije? Da je njihova kancelarija u Beogradu nastala 1991. kao reakcija na jugoslovensku krizu. 40.000 dece i majki, kao i zemlja sama, dobili su tada neophodnu pomoć, a nažalost, nizale su se i godine i neprilike koje su doprinele da svoju delatnost kod nas i prošire.

UNICEF je nastao iz ideje da saradnjom mogu da se prevaziđu sve prepreke koje neki ljudi lošim postupcima postavljaju deci. To ne znači da oni ne veruju u odrasle. Baš zato nam i na ovaj način daju priliku da nas ne bude stid što smo ljudi. Da pokažemo šta dobro možemo da uradimo za druge ljude, za decu. Da im damo šansu da postanu dobri ljudi. Da im ne oduzimamo to pravo!

Da više ni jedna Sidra ne ostane usidrena na granici dve zemlje, između dobra i zla.

Napomena: ukoliko želite da donirate za aktuelne programe koji UNICEF sprovodi u Srbiji, više o tome možete saznati ovde.

Fotografija Sidre preuzeta sa sajta: www.news.nationalpost.com