Jutros na žici stoji okačen samo njen veš. Za stolom u dvorištu ona sedi sama, dok joj prazan pogled beži od prazne stolice pored nje. Na stolu već hladna, netaknuta kafa. I samo njena tišina. Samo njena ćutnja. Ne plače i ne ide u kuću pored kod sina. A opet, to je najglasnije jutro od kad smo došli u ovaj kraj.

Podstanari smo tu četiri godine. Naselje u kojem svako gleda svoja posla, a mi smo doprineli miru tako što smo malo gledali i  „tuđa“. Miru u naselju, ali i miru u nama.

Dobar deo godine dane trošimo u dvorištu pod krošnjom lipe čijim granama vrapci, senice i makar blag vetar nikad ne daju da dugo odmaraju. Od njihove igre pažnju mi redovno odvlači uigran, staložen „ples“ prvih komšija, deda Jove i baba Milene.

U zadnjem dvorištu uz kuću naslonjen sto i dve stolice. Lagano, nogu pred nogu, on je obilazio baštu, merkao voćke u dvorištu, ona širila veš, iznosila kafu. Sedeli su u tišini. Nije to bilo ćutanje, to je bila ćutnja. Ponekad bi je rastresli čeprkanjem po svakodnevici, planiranjem za dan ili za naredno godišnje doba. Samo u prošlost nisu zavirivali. A opet, kroz sve se prožimala. Jer sve njihove kompozicije bile su u četiri ruke i bilo je jasno da iza toga stoje godine preplitanja prstiju, dodavanja, preuzimanja, puštanja, dobacivanja i prigrljivanja.

Koliko prekjuče on je donosio flaše, ona ih je prala. Zatim je seckala paradajz, dok je on ložio vatru na koju je potom stavio ogromnu šerpu, koju je ona odmah napunila paradajzom, u koji je on dosuo vodu. Povremeno je mešala, on je povremeno ložio, povremeno bi razmenili po neku reč. Činilo mi se, dok sam ih gledala, sve je kod njih podeljeno na pola, a opet, sve je savršena celina. I mada je ona hodala sporije, uz pomoć štapa, pratili su se u stopu. Činilo se, stopili su se.

A onda je, što je uvek iznenada, pre neku noć deda Jova otišao. Sam. Prvi.

Odjednom je kuća danima bila puna ljudi, glasova i užurbanih koraka da bi joj novi početak lakše pao, a sve je samo još više nadglasavalo tišinu koju su ispleli njih dvoje.

Najduža je bila ta prva noć koja je donela muk, kada je ostala sama, kada je odbijanje zvukova starog zidnog sata o zidove paradoksalno odjednom tako podsećalo na prošlost. Nema više sadašnjosti, nema planova za budućnost, vraćala se unazad, dok je svaki otkucaj neumoljivo podsećao da nazad ne može.

Činilo se tog narednog jutra da neće ni moći. Čim je svanulo, glasno plačući tumarala je po dvorištu, okretala se i tražila, a onda slomljena neuspehom jecajući otišla kod sina. I tako danima.

Jutros na žici stoji okačen samo njen veš. Za stolom u dvorištu ona sedi sama, dok joj prazan pogled beži od prazne stolice pored nje. Na stolu već hladna, netaknuta kafa. I samo njena tišina. Samo njena ćutnja. Ne plače i ne ide u kuću pored kod sina. A opet, to je najglasnije jutro od kad smo došli u ovaj kraj.

Nastajala je nova kompozicija. U sadašnjost, u budućnost ponovo se, u nekom novom ruhu, uvlačila prošlost. Te tri dame neprekidno su jedna drugoj dodavale, prebacivale, prihvatale, grlile i odbacivale sve, prateći se u stopu. Činilo se, stopile su se.