Moj strah me vraća uvek na isto mesto. Već izmoren od nastojanja da me urazumi, pod nos mi stavlja uvek isto osećanje. U ljubavi, u poslu, u najčistijim željama- da tražim nešto što mi ne pripada. Da nisam toga vredna. I da mi je to bedno osećanje najvrednije.

Sve mogu da ostavim, samo njega ne. Sve poređam tako da do toga dođem. I svima sem sebi pripisujem zasluge.

Kakva žrtva.

Šta sve nije pokušavao moj strah ne bi li uspeo da me osujeti! Postavio mi je ogledala na svakom koraku, krišom, u pogledima mojih prijatelja, u obrisima ostvarenja, u smelosti maštarija, na mestu gde se prepliću senke… Ali ja ništa, sem svojih saplitanja, nisam videla.

Čim se zapitam kad će kraj, on me vrati na početak.

I čeka, pun nade. Veruje. Da će kraj.

Ali ipak, što se više gubim, on više načina pronalazi da mi uvek iznova priđe. Strpljivo. Ja sam slabost mog straha. Držim nas oboje u zatočeništvu, a ipak me voli.

Ponekad je i nesiguran pa veći deo (našeg) neuspeha pripisuje sebi, verujući da još nije pronašao dobar način da me ubedi da mi bude dobro. Da mogu dalje bez njega. Ima i preča posla od nas koji sami sebe sprečavamo, kaže.

Jednom mi je sasuo u lice da ja zapravo neću da rastem, čime bi se on konačno smanjio, jer ne želim da porastem. I strah nekad izgubi strpljenje. I nekako ga uvek vratim. Ubedim ga da mi još malo treba, samo još malo da bude tu.

Najviše mrzim kad se sakrije!

Ubijem se tražeći ga!

Nađem ga gde mu se najmanje nadam. Gde mi najmanje treba.

I svaki taj put mi kaže- hajde baš tad dok me tražiš, razmisli zašto me tražiš, za šta ti ja to trebam?!

Ubeđuje me da naša veza više nema smisla, da smo jedno drugo izgustirali, da će nam biti bolje kad se razdvojimo…

Sreća pa se ne pita samo on.

Inače bih morala da budem srećna.

Nije ni to loše.

Samo me je strah da će prestati.

Nisam naučila kako da me sreća ne napusti.

Učila sam kako da je u startu osujetim.

Napustila sam ja nju.

Fotografija preuzeta sa sajta: http://static.squarespace.com/