“Svi će ti se smejati!”

Gledao je zaprepašćeno kartonsku kesu u koju sam spakovala reket, peškir, dve znojnice, vodu i čokoladu.

Gledao me je s visine, meni nedostižne, iz tih savršeno belih, za novi turnir novih patika, markirane garderobe, pakujući u sportsku torbu, veliku toliko da bih, čini mi se, u tom trenutku cela mogla da stanem u nju, nekoliko reketa.

Ja sam imala samo jedan, polovan, jedva poznate marke Malik. Nakon što sam mesecima na treninzima uzimala klubske rekete jer nisam ni imala svoj. Garderobu sam pozajmila od drugarice, patike nasledila od druge koja ih je otpisala. Na njima se videla marka, ali se nisu videli ekserčići kojima je obućar nevešto pokušao da produži klimavu vezi između đona i ostatka patike. Neumoljivo su me na svakom koraku podsećale na isto to. Da hodam svetom kojem ne pripadam. Jer nemam toliko para.

Što ne odeš na rukomet?! Tamo daju i trenerke, da svi budu isti.

Meni je samo bitno da ne budem ista kao ti, pomislila sam. Nije mi padalo na pamet da mu kažem jer mi nije trebao još jedan neprijatelj na terenu. Pored mene same.

Za tenis sam bila jako talentovana. Usvajala sam pokrete i osvajala tehniku lakše nego što sam učila da hodam. U pubertetu, kada sam prvi put ušla u svet sporta, teniski teren bio je, uz moju sobu, mesto na kojem sam potpuna, srećna, koji mi je davao snagu za sve ostale izazove tog perioda.

Paradoksalno jedan od najvećih bio je upravo na njemu. Do momenta dok ne bih stala na osnovnu liniju. Zato što nisam bila ista. U istom. Prošetati od klupe do nje bilo mi je kao kakvoj razrokoj debeljuci na modnoj pisti i visokim potpeticama, pred celim razredom! Toliko neka deca umeju da budu okrutna u neveštom nastojanju da prevaziđu svoju nesigurnost. Tražeći je tamo kuda su im valjda roditelji uprli prstom, u statusu, novcu, garderobi.

To je bio prvi turnir za koji su me odabrali, da branim boje odžačkog kluba u Novm Sadu, nakon svega nekoliko meseci treniranja. Jer sam igrala sjajno. Jer sam, kad igra počne, konačno postajala gluva i slepa za sva zadirkivanja pubertetlija zarobljenih u telima koja su ih zbunjivala, u mislima koja su ih uokvirivala. Jer sam ih ostavljala bez reči, bez daha, odličnom igrom.

Ona je bila moja “ulaznica”, njom sam ih kupila da ćute, ali poglede, ma koliko se trudili, nisu mogli da sakriju. Pristali su da me upoznaju, ali ne i da me otpakuju. To je bilo jače od njih. Koliko je bilo jače i od mene. Jer to smo poneli iz kuće. To je ono sa čim sam se ja borila na terenu. Ne što bolji forthend, ne savršen spin, ne da gledam slabe tačke protivnika, koliko da prevaziđem svoje. To kako vidim sebe. Da se ne vrednujem kroz to koliko vredi ono na meni. Već kroz to koliko je dobra moja igra. Koliko sam dobra ja.

Tenis nije za žene, bar ne za one “prave”!

Na klupi je umelo da bude napetije nego na terenu. Aranča Sančez, Martina Navratilova, Štefi Graf… neumorno su uvek iznova ređali imena i spočitavali nam kako su sve grube, muškobanjaste, kako ih niko nikad neće “muvati”. A to je valjda za devojke trebalo da bude obavezno. I strašno ako se ne desi. Ako nas niko od tih istih dečaka ne odabere.

Ženama, ma koliko dobro igrale, nije mesto u tenisu. U mnogim sportovima, oduzimala se kontroli polemika. Tenis se igra muški. Pogotovo je smešna ženska košarka, fudbal, ili sve one što ogreznu u bodi bilding. Veće grudi im imaju momci, ako ih ikad nađu, smejali su se odvratno. Odnekud su te stavove doneli. Dečaci su bolji i važniji, bogatiji su bolji i važniji, sport nije za žene.

Sve to ti vremenom postane smešno. Počneš da razumeš. Ali u pubertetu može da te slomi, obeshrabri. Odustaneš. I baš to je jedna od najbitnijih stvari koje se kroz sport grade- samopouzdanje. Zdrav duh. Uz zdravo telo. Na terenu i na svemu onome što se oko njega dešava. A ponekad se dešava baš u tvojoj kući.

“Mama, postala sam devojka.”

Bila je nekako uvek zagledana negde drugde, mimo nas. Godine su mi trebale da shvatim da je zapravo tražila svakog dana dobro rešenje za nas. Da se izbori, da stvori, da stavi na sto, da nas obuče, da njih dvoje nađu način i tamo gde deluje da ga nema.

Udubljena u tu borbu, nije videla da više nisam devojčica. Da mi treba grudnjak, sve i da se ne bavim sportom. Bilo me je užasno sramota da joj to sama kažem. Više od toga bilo me je sramota da idem na trening. Sigurna sam da i danas ima mnogo devojčica koje se suočavaju sa tim. Koje o tome ćute. Koje grudi kriju želeći da im urastu, a ne porastu! Da u bolnoj tišini odustanu od sporta, ostavljajući tako i deo sebe.

Igraš li i dalje, uprkos svemu, #KaoDevojka?

U nastojanju da podstakne, ohrabri i inspiriše devojke da nastave da se bave sportom, kompanija Always je pokrenula sjajnu kampanju– I dalje igraj #KaoDevojka! Zašto? Zato što je njihovo istraživanje pokazalo da će do kraja puberteta više od polovine devojaka (51 %) odustati od daljeg bavljenja sportom! Koji im je tada najdragoceniji za sticanje samopouzdanja! Više od dve trećine devojaka misli da im nije mesto u sportu! Priče nekih anketiranih devojaka koje su nastavile ili odustale, ostavile su na mene snažan utisak i pokrenule me da preispitam ova tri momenta koja su mene lomila. Ujedno i gradila. Među njima je i priča naše tekvondistkinje, osvajačice olimpijskog zlata Milice Mandić.

Među njima ima mesta i za Tvoju priču! Kojom ćeš se obavezati da ćeš i kao devojka nastaviti da se baviš sportom. Inspiriši sve one koje se trenutno lome postavljanjem ohrabrujućeg videa, tvita ili slike koristeći #KaoDevojka, ili na fb tabu.

Potičem iz skromne radničke porodice. To je u ovom društvu ipak postavilo limite na neke moje želje. Odrekla sam se tenisa kada sam počela da studiram. Oba nisu mogli da mi priušte. Uz fakultet sam i radila, da bih mogla da studiram. Nikada nisam potpuno prestala da igram tenis i nikada neću uspeti da pobrojim sve sjajne benefite koje sam od njega dobila. Baš zbog svih tih borbi, sa društvenim, vršnjačkim i ličnim stegama.

Mojoj devojčici ću nastojati da približim svet sporta, koji god da ona odabere. Neću joj ta vrata otvoriti kupovinom dobre garderobe, hrabriću je da, ma šta odabrala, pokupi najbolje iz sebe, da shvati koliko je i u čemu sve dobra, da praši kao devojka! Ali neću, sigurna sam, posle svega prevideti da je postala devojka. Odabraćemo dobar grudnjak kada za to dođe vreme.

Reći ću joj isto što i tebi koja ovo čitaš- ako ti bilo šta ružno, uvredljivo, omalovažavajuće kažu ili nameću, to ne znači da zaista tebi nešto fali, već da sigurno nedostaje njima. Probaj da ih razumeš. Ali samo probaj da odustaneš! Od sporta, od sebe. Šta god da ti kažu, igraj dalje- #KaoDevojka!