Od kad sam se porodila, pri svakom novom susretu progoni me isto pitanje- jel’ dojiš?!
Prvo sam mislila da je to tako jer su grudi nekako mnogo napred, prosto „bodu oči“, pa se to tako intimno pitanje na neki način, da kažem, samo nameće.
Džaba i što znaju da sam „na ćoše“. Zaboga, nešto od krucijalne važnosti za život deteta je u pitanju, pa naravno da će (svi) da pitaju! Jer kome je život mog rođenog deteta bitniji nego njima!
Ipak, ne moraju da me gledaju pravo u grudi, odnosno u oči dok „rešetaju“. Čak i kad pitaju za mene, to pitanje je nezaobilazno. Sve i da sam rešila sve da zaobilazim u širokom luku, džaba, pronađu oni mene.
Nema sobe u porodilištu koja nema poster o važnosti dojenja, dočeka me i u čekaonici kod ginekologa, izviruje iz časopisa, iz predivnog kuvara za bebe, kezi mi se u lice upozorenje kad god uzmem u ruke kutiju sa adaptiranim mlekom da mojoj bebi spremim obrok!
U prirodi ona pored mene ne bi opstala. U ovom naprednom društvu srećom hoće, a meni ostaje da se, u istom tom društvu, adaptiram na poglede pune osuđivanja što nisam uspela sa tim. I da opstanem kao mama.
Da, tako se uz sav moj trud i sav taj pritisak osećam- da JA nisam uspela. Ja nisam nešto dovoljno dobro radila. I to za svoje dete! Džaba i što sam ga rodila, ako ne dojim, ja nisam majka. Ili bar ne dobra. Jer izgleda da svaka može da doji, samo ako hoće.
A ja izgleda nisam htela, pa sam vrištala od bolova bilo da me za grudi dohvati sestra ili dete mi, koje takođe nije htelo. Utopljavala, hladila, masirala, mazala, plakala, suzdržavala se od plakanja da ne dobijem temperaturu, nudila, ludela, tresla se, besomučno izmlazala, iscrpljena, izmučena do krajnjih granica izdržljivosti.
To da „priroda sve sama udesi“, tad sam shvatila, sigurno je loš prevod. Priroda NAS udesi. Zašto bi inače beba imala toliku glavu, a dojenje umelo toliko da boli?! Ali više od svih tih pokušaja boleli su me saveti. Svaki me je samo još više podsećao na to da ne dajem dovoljno mleka ni sebe. Dok nisam pukla skroz, odnosno konačno došla sebi!
Ne postoje dva ista deteta, dve iste mame, a ni dve iste sise, pa čak ni na jednoj istoj mami! Čak i da jesam samo ja kriva, da se nisam (dovoljno) dobro snašla, to nikako ne može da znači da nisam dobra mama. Može da znači da nisam savršena i to je sigurno jedna od važnijih stvari koje želim da moje dete zna o meni. Kao i da ni njega ne želim da zadojim teretom savršenstva.
Dok sam mu trebala više nego ikad, ja sam se kidala da udovoljim društvenim normama. Prve dane majčinstva obeležio mi je jak, užasan osećaj da nisam dobra mama i da svoje dete uskraćujem za nešto što je za njega najbitnije. A nije tako! Najbitnija za njegov razvoj je ljubav. I ja sam ga njome dojila svakim danom sve više. Zbog moje ljubavi, a ne zbog mog mleka, izrašće u zdravog, jakog čoveka.
Nekim mamama je teško da dete konačno „odbiju“ od sise, a ja evo nikako da odbijem odrasle! Imam utisak da je sad neophodna podrška svima nama koje nismo uspele u tom nesumnjivo važnom poslu.
Sreća pa ja i nemam više vremena da ih čitam- ne odvajam se evo od stručne literature, kopam i merim unezvereno koliko su provele na sisi sve one zle, hladnokrvne, neumoljive ubice, da vidim šta me čeka! Koliki je životni vek nedojenih, može li im najobičnija kijavica doći glave i jesu li upravo iz njihovih redova svi ovi s lažnim diplomama, lažnim obećanjima, lažnim moralom, predmetima, brakovima, uspesima, jer su imali „lažne“ majke?
Ali, dojen ili ne, čini mi se pojedinac je ništa u odnosu na društvo. Društvo kako ume da te ubije, pogotovo žensko, to ni rođena majka ne bi mogla da ti smisli. Sve i da hoće!
Fotografija preuzeta sa sajta: http://img.wallpapergang.com/21processed/baby%20chef%20playing%20in%20kitchen.jpg
Žene obično dojenje predstavljaju kao nešto predivno, kao poseban odnos između majke i deteta i pravo uživanje. Iskreno, sa prvim detetom dojenje je (iako uspešno) bilo pravi smor! Dosadno bre! Ali me prosto bilo sramota da priznam da baš nije rajski. Sa drugim detetom sam, iz nekog razloga, osetila to zadovoljstvo. Onako, došlo je samo. Međutim, osećam se kao neuspešna mama na nekim drugim poljima. Zapravo, svaki put kad se mojoj deci nešto desi, procuri nos, kašlju ili slično. Tako da možda treba da se opustimo i naučimo da to ne doživljavamo na taj način.
Dojenje se kod nas forsira po svaku cenu. A trebalo bi majkama pokazati ovu drugu stranu medalje. Jer ne mora da bude mučenje! Deca sasvim normalno porastu i na formuli i imaju mamu sa osmehom i čitavim živcima!
P.S. ako imaš vremena skokni do mog bloga da vidiš kako možeš dA se osećaš kada treba da vodiš dete kod logopeda. Jedan od neuspeha u mom životu. http://skitarnik.blogspot.com/2014/02/kad-je-pravo-vreme-za-logopedaa-kada-za.html
Puno je predrasuda i pogrešnih predstava koje ti dođu kao teret, na sve što nosi lepa ali i zahtevna uloga mame. Svako neminovno negde zapne. Ali da same sebe međusobno spotičemo nerazumevanjem i osuđivanjem, to mi je najtužnije. Skoknem često do tvog bloga! A i što bi tvoja procena za odlazak kod logopeda bila neuspeh- bolje da odeš i pitaš, nego da ne odeš i kasnije (kasno) shvatiš da si trebala…
Ljubice, bravo! Kao da ste mene opisali :).
Hvala bebina mamo 🙂 Da pređemo na ti! Juče sretnem koleginicu s posla, ne radim već jako dugo, nisam ni s njom jako bliska- prvo što me je pitala- koliko je sisao? Bila sam u šoku. Kakvo zadiranje u intimu, kakva nekultura.
A vidis, moja impresija je bila da su ti posteri i sl. vise radi reda, a ponasanje i price pre svega strucnih ljudi su vise isli u prilog AD. Kao i moje okoline, jer mnogo vise njih nije uspelo u dojenju. Bice da je to do percepcije. Ja sam uspela da se izborim sa svim izazovima (koji su bili ogromni) i sada jako uzivam u dojenju. Ono sto sam zakljucila je da na zalost vecina majki ne uspe u tome, ali vecina njih ne zato sto nisu dovoljno pokusavale ili zato sto su manje vredne, vec zato sto nisu imale adekvatnu podrsku i prave informacije. Vec pogresne savete. Pocevsi od Betanije, patronaznih koje dolaze kuci i DZ – ova, koji kao podrzavaju dojenje, ali daju uglavnom pogresne savete. Narocito majkama kojima mleko tek treba da nadodje. I ako te zene ne uspeju u dojenju, one nikako nisu losije majke za svoje dete. Jer to se meri po mnogo drugih stvari, a ne samo po uspesnosti dojenja!
Što su me više savetovali, sve gore sam se osećala i bila sve neuspešnija. Ukoliko imaš bilo kakav post koji ima te konkretnije, korisne, prave smernice, značiće mi- vrlo brzo 🙂 Nadam se da ću ovaj put bolje uspeti da se snađem. Bar u delu koji je bio do mene.
Prvo, ako je vrlo brzo – cestitam 🙂 Ono sto ti je najvaznije je da slusas savete iskljucivo zena koje su uspele u dojenju. Ja sam naucila da i tu ima jedna podkategorija – ako mleko treba tek da ti nadodje, najbolje da se obratis uspesnoj dojilji koja je i tu bila u slicnoj situaciji, jer zene sa mlekom koje ludo curi u pocetku i zene kojima tek treba da nadodje, pa beba mora vise da izvlaci, imaju cesto razlicite probleme. A neki su i slicni 🙂 Za razna iskustva pogledaj FB grupu Moja podrska dojenju, pa sajt Superbeba, a obavezno i mati.rs i njihovu FB stranicu. Takodje i La leche liga organizuje susrete jednom mesecno sa temama vezanim za dojenje, gde mozes uzivo razmeniti iskustva sa drugim mamama. Info mozes naci na njihovoj FB stranici, kao i na mati.rs jer ih vode iste devojke (jedna od njih je moja sestra). Tu je i udruzenje Roditelj i njihov sajt, koji vrlo cesto organizuju besplatne radionice o dojenju. A svi navedeni propagiraju slican pristup dojenju, po mnogim stvarima razlicit od tradicionalnog kog propagira patronaza.
Hvala ti, sve sam ih već zapratila i otići ću pre tog 6. jula 🙂 O toj magiji drugog deteta sledi poseban post- magiji u mom slučaju, jer sam do prvog došla posle niza intervencija i nakon druge vantelesne, a do ove tačkice- sami, iznenada, uprkos svim prognozama i dijagnozama 🙂 Tako da verujem da će mi se čudo desiti i sa dojenjem. Makar ću sve učiniti da ga ja poguram! Imala sam mleka ihaj, ali je tehnika očigledno bila loša, bolelo me je strahovito, izmlazala se neko vreme i onda je bio kraj naravno… To što sam imala mleka uliva mi nadu da može biti sve ok.
Tebi je definitivno falio samo pravi savet. Samo 1-2% zena ima stvaran problem sa kolicinom mleka, a u Srbiji u dojenju uspe svega 20ak%. Pa ti vidi koliko njih ostane u ubedjenju da zaista nije imalo dovoljno mleka 🙁 I ti si mene sada motivisala da napisem svoje iskustvo u dojenju, i sta sam to naucila. Mozda nekom i to pomogne, heheh Javi mi se slobodno ako ti treba jos neka informacija, kao i na koga strucnog da te uputim. I uzivaj u tim divnim danima. Bas mi je drago da cujem tako lepe vesti!!