Svakog dana posle škole Milan je biciklom prelazio 16 kilometara, od Siska do Petrinje, vozeći u kantama kuvanu hranu za svoje pse. Gotova, granulirana tada nije bila dostupna kao danas. A njega su tamo, u tatinoj radionici, čekali Reta, nemački kratkodlaki ptičar i njeni potomci. Tako je sve počelo. Toliko ih je voleo da mu ništa nije bilo teško!

Živeo je za to, za taj trenutak kada ga grupno pozdrave mašući repovima, dok ih gleda kako halapljivo jedu, dok ih uči, dresira, a onda dugo ćutke miluje. Pa opet duga vožnja nazad. Do sutrašnjeg susreta. I tako svakog dana, po suncu, kiši, po snegu, vikendom, praznikom. Na granici između ljubavi i ludila.

Dok nije nastalo pravo ludilo. Dok nije došao rat i prekinuo sve. Sve njemu do tada znano. Nestao je takav život, bezbrižnost, prijatelji, psi, sigurnost, mir. Nestajali životi! Jedini koga su zatekli nadomak kuće u Petrinji, kada je taj deo bio oslobođen, bio je Boss. Izbegao je granate, metke, vojske, snalazio se za hranu. I jednako veselo mahao repom kada su se konačno opet spojili! Kao da je njime upravo u trenu izbrisao sve što se tako grubo, bez najave, uguralo u njihove živote, između njih. Sve je drugo postalo nebitno, sem da su zajedno.

Od tog trenutka bili su nerazdvojni. Do kraja rata, od Hrvatske do Srbije, delili su pola hleba i paštetu, spavali u kolima, po tavanima, sanjali svoj krov nad glavom, život kakav su imali. Sanjali su život. Ne taj, „pseći“, već onaj pravi.

I predano su ga gradili. Milan nije birao poslove da im olakša te vrlo teške uslove, ne prestajući da svako veče, u zagrljaju s Bossom, sanja o dresuri, takmičenjima, pansionima za pse. Prijateljski su delili svako parče hrane i sudbine. Zbog njega Milan je odbio besplatnu iseljeničku vizu sa garantovanim državljanstvom za Australiju. Verujući da se najgore što je moglo da se desi već, eto, desilo.

Jedan od početaka Milanove životne priče zato bi mogao da bude i taj u veterinarskoj ambulanti u Novom Sadu, prvom većem poslu do kog je došao. Tu je izašlo na videlo šta sve ume sa psima. Prepoznali su njegov talenat, a on je prepoznao dobru priliku. Pošao je na put pun odricanja, rada, učenja, padanja i ustajanja. Još jednom. Ali uveren da je na korak bliže svojim snovima. Na početku novog života.

“Psi su moja velika ljubav i samo s njima sam želeo da radim”, priča mi nekako zagledan u daljinu, kao da i sam bira za koji početak zapravo da se uhvati.

“Nisam bio svestan šta će mi sve to doneti, šta uzeti. Samo sam srcem ušao u sve to. Bio sam uveren da je to šansa koju ne smem da propustim.

Iako nisam imao ni prostor ni ništa, samo taj dar koji sam nosio u sebi za rad s psima. Prijatelj mi je dao plac, posle posla sam u kantama vukao malter, zidao sam, kupovao polovnu žicu, pravio prve boksove!”

Ređali su se vlasnici, psi, iskustva, izazovi. Koliko zapravo teški, kad stane na teren za obuku, na njemu nije moglo da se vidi. Vođen ljubavlju, instiktom, dobrim osećajem da radi ono za šta je predodređen i čemu je potpuno posvećen, verovao je da je na dobrom putu. Njegovi najverniji prijatelji bili su mu najiskreniji saveznici i zaista deluje, kad ih gledate sa strane, da Milan i oni imaju neki svoj svet. Jezik koji samo oni razumeju.

U Italiji su na njega gledali kao na umetnika. Ako njega pitate, samo je predano nadograđivao ono što je nosio u sebi.

Taj tako težak put, danas je jasno, vodio je do “Vukovog salaša”, koji je nazvao po svom sinu. Do pansiona i obuke za pse po najvišim standardima, do porodice koja mu je i utočište i polazište. Do prvog njegovog  tavana, prepunog pehara, diploma, priznanja, zvanja, za njega i za pse. Svaka ta nagrada ima svoju snagu, baš u trenutku kad je nastala, ali mnogo je, kaže, jači osećaj zadovoljstva kad običnog čoveka spoji s njegovim psom. Kad ojača vezu iz koje ljudi treba još puno da uče.

“Kod pasa, u psećem životu, sve je isto kao i kod ljudi, samo mnogo poštenije. Bez obzira na to što smo viša rasa od njih, bez obzira na sve naše edukacije, ljudi bi mogli da se vrate tim bazičnim stvarima- iskrenosti, bezuslovnoj ljubavi. Nas od takvog načina ponašanja odvraća upravo razmišljanje, ili bolje reći, pogrešan način razmišljanja.”

Posle svega što je prošao, svega što je postigao, najveće priznanje za svoj rad vidi u tome što mu još uvek dolaze sa novim psima ljudi koji su mu ukazali poverenje dok je još bio na početku. I što na kraju dana, na domaćem terenu, uvek iznova dobije osnaženje za svaki novi početak.

“Kad se skinem u to radno, “pseće” odelo, kakvo god da je vreme- kiša, blato, sunce, ništa mi nije problem kad se zaradim i uđem u taj svoj “mod”. A opet, kad se posle svega toga vratim  u kuću, gde me dočekaju žena i sin, predivni mirisi iz kuhinje, uvek iznova sam zahvalan što je moja priča zaokružena!”

Njegova Milena ponosno za sebe kaže da je supruga, mama i domaćica. O svom doprinosu uspehu Alfadog centra za obuku i pansion pasa govori skromno, da je podrška i oslonac u svim aktivnostima i na svim takmičenjima. A meni je više nego očigledno koliko je ona je važna karika u svim finalnim proizvodima i spona među njima. Koliko je veran prijatelj Milanu i temelj njihovim planovima. Koliko je srećan što je ima.

Na početku je delio parče hleba sa psima. Danas sa njima zarađuje za hleb. Danas on živi svoj san. Danas je Milan Boss. A njegov najverniji prijatelj ikada, kada je video da su sve o čemu su maštali ostvarili, samo je jednog dana tiho zaspao.

Ostavio mu je svoje potomke. I sećanje na 14 i po godina koje su podelili. Sećanje na sve njihove početke i pobede koje su ih uvek iznova ojačavale i spajale.

“Najlakše je samo voleti”, kaže mi gotovo sa suzama u očima- “voleti znači i odreći se, dati.”

Odlazim sa Vukovog salaša i sama uplakana. Na kraju ne možeš da pobediš jedino sam kraj. Možeš jedino da se raduješ novim počecima.

Napomena: Hvala Ivanu Fenjcu i svim ostalim drugarima iz PVA “Pedigre” na pomoći u realizaciji ove Komšijske priče.