Jel’ ti pomaže muž?
To pitanje kad čujem, zbunim se. U glavi mi nekako odmah kreće pesma…“oterajte deco san, osvanuo novi dan…“, jedna za drugom ređaju se slike- moj tata nasmejan, nežno me budi pevajući uz radio, smeši se na moje večito mrgođenje kad mi se dan ugurava u san. Miriše doručak, kuća je već topla, suđe oprano.
To pitanje kad čujem setim se kako me je vodio kod zubara, u čekaonici mi pokazao devojčicu prelepo očešljane kose i ubeđivao me da duga kosa ne mora da me uskrati za igre koje je mrse, da češljanje ne mora da boli ako se češlja polako, odozdo na gore, dok rukom držiš ostatak da ne čupa.
To pitanje kad čujem pomislim kako je u kući sve držao „pod konac“, nas čiste i site, dok je mama po dva meseca bila kod svojih i negovala bolesnog dedu. Kako je divno i s uživanjem kuvao, kako je usisavao dok mama kuva!
Setim se odmah i kako smo svi zajedno slušali ploče i pevali, zajedno čekali nove godine, kako su me na sankama zajedno vukli uveče kod prijatelja, a meni u povratku žao da zaspim koliko mi je bilo lepo da ih slušam, dok veje sneg…
Setim se drečavo zelene sveske tvrdih korica koju mi je kupio kad je shvatio da volim da pišem pesme, da napravim svoju knjigu, sa svojim ilustracijama na svaku pesmu! Kako je, kad god ga naljutim jer sam beskrajno tvrdoglava, išao po kući i pevao „Al’ tata ti me voliš“.
Kad to pitanje čujem setim se kako su i nas i obaveze uigrano dodavali jedno drugom, jureći s posla na posao, vraćajući se nama kao da su tek ustali, odmorni i spremni za igru. Za mene život nije bio muka, nego pesma. Za mene nisu bili „svi muškarci isti“. Nažalost. Ja sam verovala da su svi muškarci kao moj tata.
To pitanje kad čujem, uvek se setim kako su njih dvoje sami, bez ičije pomoći, bili uvek na dva posla, između nas dvoje i uvek jedno. Moji mama i tata uporno su se mešali jedno drugom u posao, ali nikad u uloge.
Ako muž „pomaže“, dete i kućni poslovi su samo ženska „stvar“. On svrati da jede, prespava, presvuče se, poigra, pomogne, dobio je drugu mamu, a vi sa njim drugo dete. Teško da je to muž. Još manje je tata.
Ako nam „pomaže“ muž, nema nam pomoći. Ne zbog nas, jer mi muževe odavno možemo da biramo, nego zbog naše dece. Njima zapadnemo takvi kakvi jesmo, sa svim na šta pristajemo, iza čega se krijemo- i mi i naši muževi. A oni izgleda treba da budu više muževi nego tate.
A moj muž?
Ništa on meni ne pomaže! I zato ga sad još više volim.
Moj muž je tata.
divno komšinice, divno.
Pa kad kompliment dođe od tate u pelenama, malo li je 😉 Hvala!
Divna priča u malo reči.
Hvala, u malo reči 😉
Kaže meni moj drugar pre neki dan “Jel znaš da mi je deda pričao da su se u njegovo vreme očevi u Hercegovini igrali sa decom samo “krišom”, uvece, u četiri zida jer je bila sramota da bude viđeni za decom, smatrali bi se za mlakonje.”
Ne mogu da se otmem utisku da nismo baš puno evoluirali od tog vremena jer u parku u mom gradu vrlo retko srećem očeve. Radnim danima rade do kasno a vikendom su na fudbalu. Ja vikend jedva čekam da se posvetim ćerkama i naravno da ne pomažem supruzi jer uživam u svakom minutu.
To je stvarno lepo i nadajmo se da će postati praksa. I zbog dece, ali i zbog tata, šteta koliko lepog neki od njih propuste! Hvala Vam na čitanju!
Baš, baš lep tekst!
Hvala Vam.