Najbolja žena na fakultetu ikada, dobacilo nam je u prolazu čak nekoliko studenata, kada su videli da pričamo sa njom. Ne zaboravljaju je, a nema ni koga ona od njih nije zapamtila. 42 godine Milana Pantelić radila je kao šefica Studentske službe pravnog fakulteta u Novom Sadu. Čitav svoj radni vek, svoj život posvetila je radu s mladima. Ali na poseban način. Kao da nema nikave barijere, nikakvog šaltera među njima.

„Učestovala sam u njihovim životima, slušala njihove priče iz privatnog života, u 42 godine bila sam i na njihovim svadbama i delila sa njima sve što se moglo podeliti“, pokušava skromno to da mi predstavi.

„Bilo je tu i žalosti i radosti, učestvovala sam u svemu, to je valjda nešto normalno“.

Trebalo bi da bude, ali nije. Više je izuzetak nego pravilo ta namera da budemo prisutni po dobru u životima ljudi koje srećemo i sa kojima radimo. Prisutni kao čovek u poslu kojim se bavimo. Za nju, ženu starog kova, ali modernih shvatanja i neizbežnog širokog osmeha, to se podrazumevalo. I nije prolazilo nezapaženo.

Nikada nije zaboravila kada su joj kroz šalterski prorez proturili parče torte uz poruku:

„Draga šalterska damo, ti pomažeš stotinama ljudi dnevno i na tome ti hvala. U potpisu- drugari iz komšiluka“. Imali su slobodu da je pitaju sve. I u bilo koje doba. Jer dok je ona radila, to je bio šalter bez radnog vremena.

„Oni su znali da dođu na šalter, samo da malo razmaknu roletnu, ne i da je skroz podignu i onda pričaju sa mnom! Pa su govorili da dođu kod Milane da se ispovede.“

Neke majke odgoje dvoje, neke troje, a Milana je odgojila generacije, kažu studenti za nju. A koliko je njih, toliko je i anegdota sa Milanom.

„Svake godine nestrpljivo smo čekali da izađu rang liste za budžet. U tim danima kod studenata raste nervoza i obilazimo oko šaltera kao mačak oko slanine. Jedan naš kolega je prednjačio u tome i bukvalno se nije odvajao od šaltera i Milane. Kad je naišla i jedna koleginica s istim pitanjem, Milana joj je ljutito odbruslia, pokazujući na njega- uzmi ga za ruku i vodi ga na kafu!“, priča nam Jovan Žugić i podseća kako je Milana nakon operacije slepog creva ponovo došla na posao već posle nekoliko dana. Toliko je bila posvećena poslu i svima njima.

 „Ja našu Milanu pamtim samo po izuzetno lepim stvarima“, kaže nam Nina i dodaje-  „to je jedna vrlo kulturna, obrazovana žena, pre svega vrlo ljubazna, uvek spremna svakom da pomogne. Volela sam da je sretnem na fakultetu, da popričam s njom, napravim neku pauzu između mojih predavanja. Uvek smo imale zajedničke teme jer je njoj uvek bilo važno sve čime se bavimo.“

Po dobru je pamte i starije kolege, pre svega njenu veštinu da s lakoćom pruži to što nam je najpotrebnije, toplu ljudsku reč u toj svakodnevnoj, neformalnoj komunikaciji.

„Ono što je možda najlepše obeležje Milane kao čoveka je s jedne strane njena vedrina, želja da pomogne koliko je to u njenoj moći i s druge strane jedan profesionalni odnos prema poslu kojim se bavila“, zastao je da s nama o njoj popriča i profesor Milan Keča.

Stoti broj fakultetskog lista „Pravnik“ sažeo je deo svih prethodnih teksotva. Studenti ponosni ističu da je među svim tim temama spona upravo Milana. Ona je jedina kojoj su priredili i ispraćaj u penziju. To je bilo iznenađenje i za nju. Ponekad svrati na fakultet, sa svima popriča. Kad je sretnu, kažu, sad odmaraj, zaslužila si.

„Ja sam imala samo jedan problem, kad me drugi ljutito pitaju- kako kod tebe uvek sve može! Pa ne mogu da kažem ne može, kad može! Sve smo stizali i za svakoga smo imali vremena. A imali smo vremena i za šalu“, kaže Milana.

Dok sa suzama u očima pogledom prelazi preko svih tih mladih ljudi sa kojima je radila, u čijim životima je i ona sama bila važan deo, tiho, nekako kao za sebe samu, zaključuje ovaj susret:

„Zbunjena sam. I lepo se osećam. Vredelo je, sve ovo je vredelo i presrećna sam“.

Ko ne bi sebi poželeo takvu penziju.

Takvu karijeru.

Takav život!

Milana je do toga došla radeći svoj posao sa ljudima po jednostavnoj mustri- mustri dobrog čoveka. Nadamo se da je to umeće i na sve njih prenela.