U jednom trenutku Marija Vrebalov bila je srećno udata, mama sedmomesečne bebe. U sledećem, doživela je saobraćajnu nesreću i izgubila sve. Sem života koji se vrlo tananim nitima držao za nju.

Dve kliničke smrti, dve teške operacije, duga i bolna rehabilitacija. Borba za svaki novi dah. Do onog za nju najbolnijeg odvajanja od bebe, jer je njen tadašnji suprug tražio razvod i starateljstvo. O svemu tome saznajemo iz Marijinih dnevnika, koje je otvorila svima. Kojim je otvorila njoj bolna pitanja.

U subotnje popodne, uz nežne “zvuke vetra“, zvončiće koji su se sa terase javljali povremeno, lagano ispijamo divno belo vino i kaže, slavimo život. Upoznajem je, reč po reč, a nekako više kroz te njene divne oči, taj sjaj koji svemu daje, želeći da do nas dopre to za sreću toliko važno saznanje, da mi dajemo vrednost svemu. Mi odlučujemo kako ćemo se povodom svega osećati. To nam daje osećaj da smo živi.

Ali kako je moguće posle toliko bola, užasnog, gotovo opipljivog i fizičkog i psihičkog bola, da kažeš to- život je nešto najlepše što mi se dogodilo. Kako, posle svega što je doživela? To pitanje me je dovelo do nje.

Zamislite taj momenat kada je osetila da tone u vodu, a da ruke i noge- ne oseća. Taj strah, paniku, nevericu. Kad se svom dušom upire, preklinje za život. I život joj je i ostao.

Teško je uopšte sagledati taj momenat. Svako ko prolazi kroz neku izazovnu situaciju u trenutku kada se ona dešava nije svestan uopšte šta mu se dešava. Ja sada iz ove perspektive, posle 19 godina, mogu da kažem da jeste bilo teško, ali u tim trenutcima ja nisam bila svesna te težine.

Sada sam je svesna i sada kad mislim o tome plaši me ta patnja ljudska, moja, bilo čija, ali kada sam se borila za život, tada nisam imala svest o tome da je to nešto teško kroz šta ja prolazim. To je stvarno jedan nagon za opstankom koji je jači od bilo čega drugog što sam ja spoznala u svom životu,  

Marija danas kaže da je pre svega živa zahvaljujući dvojici lekara, njenih prijatelja, koji su, za razliku od glavnog u smeni pristali da je operišu, verujući da je rano za kraj. Dva pršljena bila su joj zdrobljena, njih dvojica vadili su komadić po komadić iz kičmene moždine. Držali su je u rukuma i nisu hteli da je ispuste.

Da bi je potom predali u ruke porodici i prijateljima koji su danonoćno bili uz nju, ispred njene sobe, pratili je sa odeljenja na odeljenje, iz grada u grad. Ali, živa je, kaže i zbog promene načina razmišljanja u kojoj je cenila svaku mrvu dobrog.

Mogla sam, recimo, sa terapeutkinjom da pomerim nogu bez da imam spazam, a dan pre toga to nisam mogla. To su bile neke situacije koje su meni vraćale snagu i davale mi na dnevnom nivou osećaj da mi je život bolji nego što mi je bio trenutak pre.

Ali realno gledano to nisu bili neki ogromni pomaci koje su lekarima koji su me vodili davali sliku prosperiteta i zdravlja. Oni su samo bili slika prevazilaženja jedne akutne situacije, druge, treće i ja sam, prevazilaženjem tih situacija, ustvari dolazila do uvida koliko su ti mali, svetli momenti u toku jednog dana ogromni i koliko oni zapravo određuju ko sam ja i šta sam ja. A ne oni drugi koji su me vrlo često držali na najgorem mogućem dnu koje nisam mogla ni da pretpostavim da će mi se desiti. 

Njena najvažnija terapija oduvek je pisanje dnevnika, navika koju su joj još davno u mladosti roditelji usadili. Koja se godinama kasnije pokazala kao jedan od njihovih najlepših darova, jer je snažila u svim teškim momentima.

Kada je počela iole razgovetno da govori, zamolila je sestre koje su bile uz nju da zapisuju to što im diktira. Danas joj deluje neverovatno kako je toliko intenzivne, nesvakidašnje emocije opisivala na, za nju neuobičajen način, kratko, vojnički.

Nežno prstima prelazi preko stranica punih toliko različitih rukopisa divnih žena sa ortopedije koje su je negovale. Ni izbliza svesne koliko su zapravo tim beleženjem sklapali važne delove nje.

Dugo nisam mogla da prolazim uopšte kroz te tekstove, jednostavno nisam mogla da proživljvam sve to. Tako da je i to pisanje dnevnika na neki način isceljujuće. I ono od ranije u životu što mi se dešavalo pre saobraćajke, bolest koju sam imala, mamina smrt. To su sve situacije koje ja i dan danas kad ih čitam bude mi jako teško i shvatim da nisam još prevazišla te momente emotivno ali to što sam počela da objavljujem u martu na fejzbuku i na instagramu jeste ustvari deo mog bića koji je izlečen, isceljen i celovit.    

Zamislite taj novi početak. Tu borbu bukvalno za svaki novi dah. Taj bol kada te odvoje od bebe, kada tvoje dete ne raste uz tebe. Pravna akta na osnovu kojih je Mariji oduzeta njena devojčica promenjena su zahvaljujući tome što je Srbija usvojila Zakon o zabrani diskriminacije, koji se bazira na Povelji UN o ljudskim pravima. Kasno za nju i njenu ćerku.

Svi delovi Marijine priče sada se polako sklapaju, svaki na svoje mesto. Za nju i za ostale aktere. Svako će je sagledati iz svog ugla i morati da položi odgovornost za svoju ulogu. I da odabere kako će da se postavi prema tome. Da bi krenuli dalje.

Da to uradi i sama, Mariji je potpuno neočekivano pomogao Aleksandar. Da otvori novo poglavlje. Novu ljubav.

Preko društvenih mreža, preko nekih svojih prijatelja, video sam njenu fotografiju koja se zbog umetničkog stila razlikovala od ostalih. Onda sam opet otvorio, nenamerno, da vidim kakva je to fotografija, ima li još neke umetnosti iza svega toga, to me je zanimalo.

Nakon toga sam počeo da čitam njene tekstove koji su me oduševili i delovali potpuno nestvarno, da je to nestvarna ličnost i zamolio sam je da mi se predstavi, da li je to zaista ona. I ona je rekla da jeste, da je stvarna. Tako je sve počelo. Danas mogu da kažem da je ona moj učitelj.

Mi imamo jednu liniju koja nas jako spaja, to je dalekoistočna filozofija. Marija sa jedne tačke posmatra celu stvar, ja sa druge, ali tu ima jako mnogo veza i zajedničkih linija i puteva gde se mi vrlo brzo susrećemo i pronalazimo trenutno zajednički jezik. Mislim da je to jedna od velikih vrednosti koje imamo, zaključuje Aleksandar.

Ona kaže da joj je on u život ušao u pravom trenutku, kada je prethodno naučila da bude sama sa sobom, da stoji pred svim svojim izazovima bez ikoga.

Slušam je i primećujem koliko često ponavlja „na dnevnom nivou“, „svakodnevno“, „u ovom momentu“. Koliko je naučila da vreme i sve meri tako, da oseća trenutak. Da ga živi.

Posle svega što je prošla, toliko teških, bolnih iskušenja na koje je život stavio, Marija veruje u dobrotu kao u nešto najvrednije što imamo. Veruje u život.

Na život gledam kao na najveću moguću radost i na blagoslov i gledam na njega kao na izvor nepresušne ljubavi ljudi jednih prema drugima. Mislim da je to najvažnije.

Kad utihne njena priča, nenametljivo u prvi plan ponovo stižu zvončići. Da nastave gde je stala, da nas ostave na toj, dobroj putanji. Pozdravlja me, kako me je i dočekala, uz dug, topao zagrljaj. Kao da se godinama znamo. Čini mi se, posle svega, bogatija za taj predivan dar, da oseti dobrotu, da je prigrli, probudi.

Kako te život nekad stavi na tako težak ispit, da proveri da li ti je dovoljan samo on. Samo to. Da si živ. Da dišeš. Kako te navede da naučiš da ga ceniš. Sve što imaš. A možda i ne vidiš.

Nije prvi put da me divni ljudi s kojima pravim Komšijske priče podsete na to. Na osećaj do kog sam i sama ni blizu teškim iskustvom došla. Ali i lepim. Šta sve imam. Sigurna sam da je i vama odnekud poznat. Čuvajte ga što duže. Na dnevnom nivou. U svakom trenutku.