On, ja i beba zajedno dremamo posle ručka, pevamo mu pesmice, idemo u duge šetnje, družimo se s prijateljima. Vodimo ga na kreativne radionice, kupujemo mu preslatke krpice, zajedno smo. Tako sam ja zamišljala porodični život u Srbiji. Dok nisam zatrudnela i već tada shvatila da se porodični život u Srbiji ni ne živi. On se samo i zamišlja. Kao i život uopšte.

Dve prosečne, bedne, sada i umanjene, ali redovne novinarske plate nisu dovoljne da se podmiri sve, svi lekovi i vitamini za trudnicu, a zamislite svi se kupuju, svi računi, stanarina, sve za bebu. Na naše druge potrebe smo zaboravili. Sa hedonizmom smo raskrstili! Ali ne, ne kad sam zatrudnela, još kad smo rešili da živimo zajedno i sami plaćamo sve. A ne pamtim ni da je kod mojih zalazio.

Trudnoću sam preležala sama dok je moj muž jurio s jednog posla na drugi, moji prijatelji takođe, ili besomučno tragajući za poslom. Uživali smo da se sastajemo i da razmenjujemo te neke hedonističke ideje preživljavanja. I da, svi smo koliko god smo mogli prolongirali tu, nazovimo je mladost, čekajući da ona postane kakva bi trebala da bude. Ali, ni tu nam država nije dala izbor.

Sada imam manje vremena da mislim na to kako mi nedostaju dok i dalje uglavnom sama brinem o detetu, jelu, suđu, vešu, većini kućnih obaveza i o drugoj trudnoći, dok moj muž juri s jednog posla na drugi, željan nas. Ne pamtim kad smo nešto sebi kupili, negde izašli, a za dete srećom puno toga dobijemo od tek malo starijih. Hrana i garderoba za bebe skuplja je 30 % nego u zemljama u okruženju, skuplja nego za odrasle! Valjda eto i trgovci znaju koliki smo mi hedonisti pa su ih prema tome i formirali. Jednokratna pomoć grada i države istopi se i pre nego što stigne. Tako i sama nastojim da razvijem dodatni posao od kuće, dok mi dete spava, a meni duša spava!

Makar, eto, radim poslove koje volim. Moguće je da i to može da se podvede pod hedonizam, bar u Srbiji da. Pogotovo može to što nam je dete zdravo!

Dugo smo se borili sa mojim sterilitetom da dođemo do njega. Kad smo uspeli, pomislila sam sad je konačno kraj, mogu da odahnem, da uživam… A zapravo, moja borba je tek počinjala, borba sa sopstvenom državom za rođeno dete, za porodicu. Pogotovo kad ti za nju zatreba nešto iz sistema! Samo ste im vi još falili! Pa ne shvatam zašto nam onda ta ista država svako malo zaviruje u gaće da vidi hoćemo li, kada ćemo ih i koliko još roditi?!

I da sam sve ovo znala, to me ne bi odvratilo od želje i moje odluke da imam dete. Rodila sam ga zbog njega, zbog nas, ne zbog države. Da sam na nju čekala, ne bi ga ni bilo. Ali ona ga ipak bez blama od mene očekuje! Dokle god se ponaša kao da nema nikakvih obaveza, nema pravo nikoga da obavezuje. Pa čak ni tada! Da nam mašu pred očima statistikom koju izvrću tako da iole zataškaju tragove svoje krivice, da upiru prstom u parove, ili češće samo u žene, patetičnim spotovima iz praznih škola u kojima je klincima „tetkica“ golman, jer nas je sve manje!

Takva kampanja može da „podigne“ pritisak, natalitet teško. Posebno ne u državi koja se kukavički krije iza poslodavaca, kasni sa isplatama i porodice, u trenutku kada im beba uđe u kuću i troškovi se utrostruče, ostavi na jednoj plati, ako imaju i tu jednu! Umesto da preuzme odgovornost za decu za kojom toliko vapi i porodiljama uplaćuje već opredeljena sredstva direktno na račun. Da ne zavise od dobre volje poslodavca da kreditira rođenu državu jer se rodilo tamo neko dete koje on, za razliku od države, nije tražio!

Imati dete u Srbiji je izazov pun odricanja i neizvesnosti. Imati dete je neverovatno, sveprožimajuće iskustvo koje te iz korena prodrma, imati dete je mnogo lepo! Ali to lepo nema nažalost mnogo veze s državom, više je nekako uprkos njoj. Od države bi bilo lepo bar da ne odmaže. Od ovakve države bilo bi lepo da nam ne oduzima makar pravo na sopstveni izbor kako ćemo u njoj  (pre)živeti, pravo koje nam jedino još daje neki utisak da smo ljudi.

Ali razmišljam jesam li se zapravo ogrešila o nju jer meni je, evo, država pomogla! Od toliko obaveza muž mi se ukočio, a ja sam dobila ozbiljne bolove u drugoj trudnoći. Zahvaljujući državi mi smo konačno zajedno, konačno smo porodica! Odmah, evo, pada u senku to što Utrogestana, koji je neophodan za održavanje trudnoće, opet nema u državnim apotekama, a u privatnim dostiže cenu i od 1350 dinara, za kutiju koja traje nekoliko dana! Pa ne može država sve baš da vam reši. Ali se neće libiti da vam kroji.

Kad sagledam šta nas je sve snašlo kroz roditeljstvo u Srbiji, ispašće da smo se ogrešili i o tekst u „Politici“ o tridesetogodišnjakinjama koje (još) nemaju decu- sve ono od pre sad još i izgleda kao hedonizam. Posebno kad ne znaš za bolje. O toj sramoti država i njene institucije treba da misle, svi ti bezimeni i bezidejni „društveni činioci“!

Oni mi sad poručuju da više nije onako sam davno učila, da je porodica i kad neko nema decu. Ako ih država toliko želi, zašto odbacuje osuđivanjem i takve i one koji su sami, a koji su plodni na razne druge načine?

Ako sam dobro shvatila tekst, državi zapravo ni ne treba porodica, već žene treba da nađu muškarce da bi imale decu. Šta će posle država s tom decom, pojma nema. Osim što će se održavati u životu, njima na grbači. Mi smo samo jedna genracija onih koji su to dobrano osetili na svojoj koži. Možda smo osetili i taj hedonizam, ne znam, pojma nemam kako izgleda.

Fotografija preuzeta sa sajta: http://disney.wikia.com/wiki/Ferdinand_the_Bull