Kad je tata prvi put pao, pomislili smo dugo je bio na suncu, nije ništa jeo, sapleo se… Posle nekoliko dana pao je opet, u pola noći, kad je pošao da pije vodu. Samo je svukao jorgan sa kreveta i pokrio se, da ne budi mamu. Kad je treći put pao u tih nedelju dana, plašili smo se da kažemo šta mislimo. Bilo je vreme da ode kod lekara. A možda je bilo i kasno.

Sve što je nakon toga usledilo sa doktorima pokazalo nam je po ko zna koji put koliko je palo naše zdravstvo. Koliko su, tačnije, pali mnogi ljudi koji se njime bave. Istovremeno, kako to obično u svakom teškom iskustvu biva, to je bila i prilika da upoznamo neke divne ljude, koji su uz to i dobri u svom poslu. I tako mi tužno zvuči što se toliko radujemo kad se to konačno poklopi.

Za samo sedam dana tata je potpuno prestao da hoda, noge kao dva rezanca! “Mogu ja njega da pošaljem u Sombor u bolnicu, ali znajući tamošnje uslove, njemu će više značiti sad vaša, kućna nega!”, rekao mi je telefonom doktor iz Odžaka, nakon što ga je pregledao. Pogledao, tačnije. Verujući, bez ikakve provere, da je rak prostate  koji je tata imao, zahvatio kičmu.

“Vi meni hoćete da kažete da ne verujete da tu išta može da se uradi?!”, bila sam u šoku, kako to može tako da zna!

I nije baš vešto birao reči da mi kaže da misli da je on- gotov. Mi ipak nismo mogli niti hteli ništa da mislimo, rešili smo da proverimo i insistirali smo da ode u Sombor.

I upoznali smo tamošnje uslove. I doktore i sestre. Samo nismo upoznali puno ljudi među njima. Jedno je kad izgubiš tlo pod nogama, još gore je kad uz to izgubiš i dostojanstvo. Revoltirana time, broj telefona lekara pronašla sam preko njegove stranice na internetu, za privatni posao naravno, pozvala ga i uputila u slučaj u sobi do njegove, u ponašanje osoblja, u to da sam novinarka i da ću se time, za razliku od njih, rado pozabaviti.

Oni se uvek pozovu na loše uslove i na loše plate, to je valjda opravdanje što postanu loši prema ljudima kojima nije dobro. Da ne kažem da postanu loši ljudi? Da kažem da počnu loše da rade?

Posle toga brzo je postavio tačnu dijagnozu, uz maminu svesrdu pomoć jer je sama tražila, sama platila da se uradi i magnetna rezonanca, sama i odnela tatu bukvlano na svojim rukama do kola i nazad do kreveta, uz pomoć ljudi iz čekaonice, dok niko od osoblja prstom nije mrdnuo. Iako je i njima pomagala dolazeći svakodnevno iz Odžaka da tatu presvlači, briše i hrani! Umalo nismo nju izgubili kad su mi javili pogrešne, tuđe rezultate, tvrdeći da tata ima metastaze na mozgu i da je- gotov!

U toj zagušljivoj sobi u kojoj prozori ne mogu da se otvore, koja smrdi kao javni wc, u koju je nagurano sve što je ikada igde smetalo, u koju ni doktori ni sestre ne ulaze- da ne smetaju rodbini koja se brine o svojim bolesnicima (pa njihovi su, ko će drugi da se brine o njima?!). Tu je moj tata ležao više od mesec dana, koliko im je trebalo da urade i to malo analiza. Ne izvoze ih ni malo na vazduh. Ne daju lekari. Znaju valjda da bi pobegli glavom bez obzira, da im je bilo gde bolje nego tu.

Ali kada je doživeo da 15 minuta leži na podu bezuspešno pokušavajući da dozove sestre jer je pao s kreveta, pokušavajući da sedne na stolicu za vršenje nužde koju su mu dogurale da ih ne gnjavi, a kojoj ne radi kočnica, onako izgubljenog glasa od toliko ležanja, njih koje su izgubile svako poštovanje prema svom poslu, ljudima i prema sebi samima, okrenula sam nebo i zemlju da ga prebacim u Novi Sad. I hvala divnim prijateljima koji su u tome pomogli.

Ali ne, ni bolji uslovi ne znače nužno bolje ljude. Igra pasijans na kompjuteru, ljulja se zavaljen u stolici, doktor koji ga je pregledao. Nalaze, tačnije, njega nije ni pogledao. Dođem do njega posle bar 10 telefonskih poziva, 2 i po sata čekanja i otvaranja bar 10 vrata iza kojih su me ubeđivali da je.

„Jeste da je termin za davanje informacija istekao (a i ne istekao koliko te tražim!) ali reći ću vam, to je metastaza, zhvatilo je to sigurno i kičmu, plus ta dva moždana udara…“, odmahuje glavom, ali piči nepogrešivo onaj pasijans, mene ni ne gleda, „…ja mislim da je to to!“

Tako nekome saopštiš da (misliš da) mu tata umire.

Onda je konačno došla ta sjajna doktorka, ubrzala i objedinila sve analize, urološke i neurološke, bolne, teške, ali ohrabrujućih rezultata- nikakva metastaza, da Gilan Bare sindrom, složila se i da će teško ikada ponovo stati na svoje noge tako oštećenih perifernih nerava i tako atrofiranih mišića.

Ali jeste! Na rehabilitaciji je prohodao. Kako mi je i obećao još u onoj zagušljivoj sobi u Somboru. Prohodao je, uprkos svim prognozama, dijagnozama i nebulozama, istog dana kada i moj tada 13-to mesečni sin. Dete koje smo dobili posle niza intervencija i nakon druge vantelesne oplodnje. Sa jednim jajnikom i uz ludu sreću što sam upoznala još jednu divnu doktorku i ženu koja je jedina verovala da mogu i što sam izbegla da mi ugledni hirurg Instituta u Sremskoj Kamenici izvadi i taj drugi jajnik, ubeđujući me da mora da mi „spasi glavu“! Što sam izbegla da me ubede da ne mogu, svi ti silni važeni ginekolozi koje sam godinama obilazila!

Devet meseci posle Nikole, u sred te tatine borbe za zdravlje, ponajviše sa zdravstvom samim, samo smo saznali da čekamo i Lenu! Planiram da tom lekaru napišem pismo i pošaljem mu slike moje dece. A sve slike iz godine koju smo ispratili učinile su je definitvno našom godinom čuda! Godinom u kojoj smo više nego ikad shvatili da nije loše igrati na sreću, ali da je mnogo sigurnije tipovati na snagu volje.

Mislite da sam zbog svega toga doživela totalni preobražaj? Nisam. Nisam još. I dalje se nerviram zbog pune sudopere suđa, neopranog veša, što sada eto imam decu, ali nemam gotovo ni malo vremena za sebe. Sve brzo zaboravimo kad malo odmakne vreme. Lakše je, iako ne i lagodnije, pristati da presudi i odluči drugi u naše ime, o našem životu. Jer naša odluka znači i našu odgovornost.

Samo sam u toj stvari realnija. Znam da se iza pristajanja na ta brojna “ne možeš”, “nikada nećeš moći”, “ne mogu” uvuklo i jedno samo naše- neću, koje često može da bude presudno, koje gajimo da bismo ostali ušuškani tu gde jesmo.

Dobro je za nas da tražimo i drugo mišljenje. Ali ne od drugih, nego od sebe. Ono koje donosi presudu mnogo bolniju od lekarske, da se konačno pokrenemo. To je ono što stvara čuda.