Konačno je stigla radosna vest- trudna si! A uz nju je naravno stigla i radost okoline. I mada si verovala da o radosti sve znaš, da je ona, za razliku od tuge, jednostavna, sa samo jednim od sreće iskeženim licem, pred tobom se otvara čitava riznica njenih i novih obličja brižnosti!

Sa svih strana pljušte čestitke, poljupci, zagrljaji, ali i ono što u trenu potire sve- saveti i druge vrste pomoći. Bez da si ih tražila. Iako si uspela nešto veliko, ubrzo počinješ da se osećaš sve manjom i nesposobnijom. Kao da si odjednom ušla u nešto o čemu svi znaju više od tebe, čak i oni koji to još nisu iskusili! Ali su se dobro informisali kod onih koji jesu! Dok si ti „samo“ zatrudnela. Zato sad sedi i ćuti. I slušaj.

Ima tebi ko da pomogne. Sama ne možeš.

Ti sad moraš da se čuvaš. To verovatno nisi planirala.

Da jedeš kad si gladna.

Da se obučeš toplo kad je hladno.

Da piješ vodu kad si žedna. Da legneš kad se umoriš.

Ko ti je rekao da smeš da se umaraš?!

Da se odrekneš svega lošeg. (Saveti se tu izgleda ne računaju)

Da ćutiš i da se ne raduješ unapred. Koleginica je u trećem mesecu izgubila bebu. Jesi li ti svesna koliko kradu bebe po porodilištima?! Ja sam krvarila danima…

Zato, da ne planiraš unapred. Samo beba zna kad će izaći. Tvoje je samo da je rodiš. Sve ostalo je na onima koji su „rođeni“ za sve što usledi. A to sigurno nisi ti. Možda ćeš jednog dana biti nekome ko se porodi, ali sada je još rano.

To, uostalom, nije samo tvoja radost! Ne dolazi u obzir da se mučiš i da prvih dana ti, beba i ponosni tata budete sami, uspostavite ritam i mir. Vi sad ne smete ni da dišete sami. (Pitanje je da li biste uopšte i mogli). Ima vama ko da pomogne!

Najsmelija je radost onih koji odmah reše da preuzmu stvar u svoje ruke, da novopečenu, a „zelenu“ trudnjaču u njenom sopstvenom životu stave po strani. Na vest da čekaš bebu mnogi učine da imaš osećaj da ti je u trenu toliko ljudi uletelo u život, kao kad na zvono otvoriš vrata, rano ujutru u gaćama i odjednom ti je u sobi žurka!

U spavaćoj sobi najviše.

A oduzima ti se i kuhinja. Dobijaš krevet u dnevnoj sobi sa kog ćeš da gledaš kako ti trudnički (a kasnije i roditeljski) dani prolaze. Tebi prolaze, a drugi ih žive. Dobićeš eto i telefon, da besomučno odgovaraš na pozive, još jedan važan kanal za savete, te da neumorno odgovaraš na pitanja kako si. Da te pitaju šta radiš, ne bi imalo smisla. Sad kad si daleko od radnog mesta, kuvanje u kom si uživala, peglanje koje te smiruje, usisavanje za koje muža častiš čokoladnim kolačem i poljupcima, na sve to sada ima da zaboraviš!

Što ti više odmiče trudnoća, sve više imaš utisak da ti iz ruku izmiče život, pod budnim okom dušebrižnika. Ima vama ko da pomogne i zato vam nema spasa!

Verujem da puno toga ne možeš sam i da je lakše kad ti je neko tu. Pogotovo kad se porodiš. Ali verujem i da bi puno značilo da možeš da odabereš ko bi to, kad, zašto i koliko bio.

Izgleda da je tačno da ti dete život promeni iz korena, da nemaš (toliko) vremena za sebe i sve što želiš. Samo što niko ne kaže da sama beba nema puno veze sa tim, već svi ti radosni ljudi koji takođe žele da je uspavljuju, bude, hrane, kupaju, nosaju, šetaju, vaspitaju i ono od čega se jedino iskreno naježim, da je zaštite.

Ponajviše od tebe kad joj odmeriš neku kaznu. Jer ti još ništa ne znaš, ti si je samo rodila, nekim čudom- sama! A kako da se ti zaštitiš od toliko radosti, brige i pažnje, ne savetuje te niko.

Prosto- to je nezahvalno!

 

Napomena: fotografija meda preuzeta sa sajta www.pexels.com