Zateklo nas je to novo vreme u koje smo s toliko žara pohrlili. S poražavajućom je lakoćom napravilo jaz među generacijama jedne iste porodice. Baš jer smo mu mi dali „vetar u leđa“, dočekujući ga kao dete skupu igračku čije granice nezajažljivo, nespretno ispituje, pa klizne u krajnost. Do suza.

Tako sam završila svaku Dejanovu knjigu. U tišini. U suzama. Kojima u isti mah sve priznajem i sve nam opraštam. Preterali smo, brale. Pompezno smo ustoličavali to novo, gradeći ga na našim slabostima, gladni svega, umorni od nemaštine, željni priznanja. Ko bi nam i zamerio.

Dejan sigurno ne. Sve razume. Prolazio je, baš kao i mi, prve ljubavi poput Bezimene, svedočio prvim žrtvama društvenih nepravdi i raslojavanja, čuvao okvire zdravog razuma, porodice, prijatelja kroz devedesete, kroz Zrenje, samovao i preispitivao se kroz Bdenje, tumarao između rudara Bore, Radenka, Miluna i Gorana u Sjaju i u najnovijem romanu Brale.

Udarao je, kroz sve te likove, o zidove krajnosti koje smo, tako zaslepljeni, slomljeni, povodljivi prigrlili. Te smo udarce osetili i sami i potresli su i protresli čitave porodice. Mnoge i rasturili, pojedince i veze među njima.

Svi smo mi samo želeli sebi nešto bolje. Verovali da mora da bude potpuno drugačije. I da sve prethodno izbriše. Da poput zmije promenimo kožu. A kožu smo i odrali.

Došlo nam je, to novo vreme, u nezgodno vreme. Nama, koliko i našim golorukim, bosonogim očevima, majkama, dedovima. Svi smo, svako na svoj način, zatečeni u raskoraku zagazili u nepoznato, verujući da je to ono što konačno zaslužujemo.

I preterali smo, brale. A to nikakve veze nema sa vremenom koje je došlo. Pokucalo nam na vrata, zavodilo nas, ne dajući nam (se) do kraja, kako smo želeli. Ima veze sa onim koje (nam) je proteklo, a koje se oteglo, predugo trajalo. Koje nas je iscedilo, više uzelo nego što je pružilo. Potonuli smo, zato, zajedno sa tom slamkom. Izgubili svu snagu, zbog slabosti.

Na svojevrstan način, bez imalo osude, Dejanove knjige prosto nas navedu na preispitivanje lične odgovornosti. Na snagu svakog, što bi njegov Bora rekao štrafa. Značaj svakog zavrtnja u vezama. U našim isprepletanim putevima i odnosima.

Ma koliko da nas pojedini uvidi zabole, ova dela upravo bude sve naše snage. Podsećaju nas koje su. Snage nas samih, ali nas u isto vreme podsećaju i na snagu- svih naših korena. I grana. Na snagu porodice, zajednice, društva.

Dve su me stvari najviše dojmile u Dejanovom pisanju. Koliko dobro hoda u svačijim cipelama, koliko oseća, razume, poznaje i mlađe i svoje i one najsatrije, iz miljea njemu poznatog samo po pričama. Kao i koliko ta njegova naizgled jednostavna, blaga naracija, pogađa pravo u metu. U srce.

Sigurna sam da je to dobrim delom i zato što je ostao čovek, sve ove godine. Vama to možda i nije toliko važno. Ili možda baš posle ovih pet romana shvatamo da još kako jeste. Da smo svi jedno. Da talasi koje naprave neke naše odluke, stavovi, uverenja, stvaraju značajne razlike i drugima.

Dejanove knjige svojevrstan su put do nas samih. I svih nas u jednoj istoj porodici. U istom društvu. Povezane su, mada na mnogim mestima istanjene, niti kojima smo čitavu priču sklopili, sebi objasnili. Oprostili sebi.

One su čuvari vrednosti koje su suštinski važne da ostanemo ljudi. Uteha su, ma koliko bolne tačke otvarale, da ljudi još uvek ima. Da će ih biti, u svim novim vremenima.

Ni jedno nas, nadam se, posle svega više neće prevariti. Sigurna sam da je to želeo da postigne svojim delima. Sigurna sam da ću ga prvom prilikom zagrliti i reći- brale, još nas ima.

Ukoliko želite da nabavite knjige Dejana Zlatića, posetite FB stranicu autora 

Fotografije u tekstu- Pexels.com i privatna arhiva