U danima mog detinjstva deci iz Karađorđeve ulice u Odžacima veliku radost pričinjavali su povremeni dolasci baba Irene. Tu milu, uvek nasmejanu staricu u invalidskim kolicima vozila je verovatno ćerka. Vedrim glasom okupila bi nas oko sebe, podelila bi svima male kartonske table sa brojevima i žetone, a onda iz lanene kesice izvlačila brojeve utisnute na drvenim kružićima.
Od tako jednostavnog događaja pravila je svetkovinu kojoj ni najveći mrgudi nisu mogli da odole. S nestrpljenjem smo gledali u njenu ruku, čekajući da je izvuče i kaže broj, a onda ga žurno pogledom tražili po svojoj tabli. Bez da smo mnogo zagledali u table drugih.
Tako je znalački umela da nagradi sve- i one koji pobede, ali i one koji su “samo” učestvovali. Tako da nam je uvek iznova upravo samo učestvovanje bilo nagrada. Šta su dobijali najsrećniji, ne sećam se. Pamtim samo da smo svi bili srećni.
Ta mala tombola u kojoj su svi dobijali. Valjda zato što nas je tako vešto naučila da uživamo u igri, čekanju, nadanju, osvajanju svakog koraka, gubljenju, a ne samo u pobeđivanju. Tako smo praktično dobijali sve vreme.
Nismo znali puno toga o njoj, niti ona o nama. Nije potrebno neko posebno predznanje o nekome da biste ga obradovali. Ne znam da je imala jači motiv od tog. Verujem da naša ulica nije bila jedina u koju je zalazila, ali smo svi nekako vreovali da je baba Irena- naša!
A naši nisu imali vremena da se podrobnije bave njom, skoro koliko ni nama. Smatrali su da nije opasna. A da je dobra, nisu videli. Da ne budemo gladni, bosi i loši, sve su podredili tome, pa je u toj trci pažnja nekako ispala luksuz.
Možda je teško iskustvo koje je imala učinilo da širi vedrinu među ljudima, a možda je sve to bila prosto njena odluka- zbog svega i uprkos svemu. Da sa svakim popriča i u svega nekoliko minuta iz njega izvuče bar nekoliko razloga za osmeh. Zbog toga sam potajno kao mala verovala da neki anđeli možda imaju krila da lakše putuju, a neki kolica, kao baba Irena.
Kad je vidiš, istog trena bilo bi ti nekako neprijatno i žao, kao što nam je pred svakom osobom u kolicima, jer ne može da hoda. A kad malo bolje pogledaš, ona je otišla dalje od većine nas. Njoj je zbog toga sigurno bilo (nas) žao.
Pitanje je da li je nama bar malo neprijatno?
Fotografija preuzeta sa sajta: http://benessere.unita.it/
Lepa priča- i još lepa opomena, za sve nas, u ova grozna vremena kada se svi žalimo na sve.
Hvala Nego.. baš tako, žalimo se, dok ne ostanemo bez nečega većeg.
Baš nedavno sam imala povredu zbog koje nisam mogla da stanem na noge. Dva dana. I tako, vukući se po kući, sedeći i gledajući kako svi oko mene hodaju, duboko sam razmišljala o svim ljudima koji ovako prožive vek. Potrebno je mnogo unutrašnjih monologa da bi se to stanje prihvatilo kao dobro i normalno, puno hrabrosti i ljubavi prema životu. Čini mi se…