“Tata prase je usisavao kuću, dok je mama prase radila na računaru!”. Trebalo je, priznajem, da ipak tu epizodu odgledam bar još jednom, da se uverim da sam zaista čula baš to! Nedugo potom, negde posle dvadesetog gledanja, jer ih nemilice vrte u krug, Nikola je počeo da traži da mu kupim “isisivač”.

Istine radi važno je naglasiti da se i u našoj kući uglavnom tata lati “isisivača”, da beskrupulozno zabada nos u sve te “ženske “ poslove, te da mu ja istom merom uzvraćam uletanjem u “njegov” teren. Ali to je realnost, a mene su zaintrigirale priče i bajke za decu kojima ih u nju uvodimo. Pisane ili ekranizovane.

U drugoj epizodi Pepa i njen mali brat Džordž idu kolima na izlet sa mamom i tatom. Mama prase je vozila i to je jedini način da se ne izgube. Suprotno uvreženom verovanju, čak tvrdnji da je kod žena slabije razvijen spacijalni faktor, ključan za orijentaciju u prostoru, te da su iz tog razloga one lošiji vozači.

Moje potpuno oduševljenje nastalo je kad su bili na letovanju u Italiji i kad je mama dala sebi oduška u kupovini, a tata pokušao da je zaustavi rečima da neće imati mesta za sve te stvari u koferima.

“Ali tata prase, u Italiji prodaju i kofere!”. Pogađate, Pepu i njenu porodicu redovno gledamo i rado preporučujemo!

Dok kod nas i kada zađeš u četvrtu deceniju, ostaješ pod roditeljskim krovom i njihovim pravilima, Maša već tako mala ima svoju kuću. Kakve nestašluke pravi, njenima, ako negde uopšte postoje, je sigurno laknulo kad su je odvojili, čak i ako su se zarad toga zarobili kreditom za naredna tri života. Tek, svaka priča ima poentu koju Maša, uglavnom kroz prelepo urađene pesmice, ispeva i jedno od njenih omiljenih poentiranja mi je kad se zapita- zašto je to tako, kad se lepo ponašaš, to niko ne primećuje?! A onda kreće u misiju da prevlada kultura!

A kakvu kulturu propagiraju priče na kojima smo i mi odrastali? Dođu nam pod ruku Štrumpfovi i već kod samog njihovog predstavljanja dobijem od besa njihovu boju. Gricko pravi sjajne kolače, nema toga što Kuckalo ne može da popravi, Kefalo se u sve najbolje doznaje, Veliki Štrumpf je najstariji i pun iskustva…  Štrumpfetin jedini kvalitet je što su u nju svi Štrumpfovi zaljubljeni! Što i nije tako teško jer je ujedno i jedini ženski lik. I plavokosa je. Njeno je samo da bude lepa i dobiće sve što želi od svih koji je žele. Uvredljivo po više osnova.

“Ružno pače” pompezno je na koricama predstavljeno kao korisna priča o toleranciji u kojoj treba ja, mama, svom detetu da pročitam kako mama patka tera od sebe jedino belo, “ružno” pače koje i svi ostali odbacuju. Tek na kraju, kada posle niza lomova i peripetija, a pre svega tuge, suza i preispitivanja, upozna labudove, srećan je i pravda je zadovoljena?! Prihvaćen je samo među svojima. Ne vidim kakve to veze ima sa srećom, još manje sa tolerancijom, ali stav društva jeste realno prikazan.

U većini tih priča deca su sama i odbačena, porodicu ili nemaju, ili bolje da je nemaju, s obzirom na to kakva je. Jači kinje slabije, lepota otvara sva vrata, dobrota se dobrano iskičmi dok se ne ovajdi, ništa što je drugačije se ne toleriše van svoje kaste, a opet, kraj je “srećan”, i to na način koji i samo poimanje sreće okrnji. Tako da ona ispadne poput neke utešne nagrade. I zbrzi se to nekako bez da se jasno vidi kako da zaista u jednom tako nepravednom svetu budeš dobro, čak i ako si odabrao da budeš dobar.

Uglavnom postoji jedan junak koji se (ok shvatam, ne slučajno izopšten iz porodice iako je mali) sam suočava sa raznim nedaćama, bori se i muči, dok ne dođe do tog nazovi-srećnog kraja. Uvek se, dakle,  nedvosmisleno šalje ta poruka da je sreća negde na kraju i da je sve pre nje borba za nju, da je život u međuvremenu, pre tog velikog finala, ništa drugo nego velika muka.

Sve je to vrlo blizu slike društva u kakvo tu decu zaista i uvodimo i to me je još više zabrinulo. Bajke i priče, jasno mi je, uče nas da uočimo, prepoznamo i vrednujemo osećanja, misli i postupke, svoje i ljudi iz okruženja. Pripremaju nas za bolne situacije. Za sistem poremećenih vrednosti kakav im ostavljamo. To jesu dobri ciljevi i mnoge ih zaista i postižu. Ali većina njih nosi i skrivene poruke, po meni mnogo opasnije od ala, čudovišta, veštica i ostalih strašnih izmišljenih likova za koje strepimo da će nam uplašiti decu, a kojima upravo održavamo poredak kakav imamo.

O tim porukama saznaćete ukoliko, recimo, završite na psihoterapiji (jer se kroz te iste bajke i priče niste dobro spremili, pa samim tim ni dobro snašli u životu). Vrlo su korisne da otkriju naš životni skript, priču koju smo o sebi i svom životu stvorili još u detinjstvu i koju kasnije težimo da realizujemo. Na osnovu vašeg omiljenog lika proceniće imate li pobedničku ili gubitničku viziju sebe i svega. Očekujete li recimo da vas, tako dobre i marljive, kao Pepeljugu neko spasi od vas samih i izvuče iz ustaljene matrice koja vas vuče na dole.

Čitajući bajke i priče i moji su menjali sadržaj u hodu tako kako su verovali da će za mene biti najbolje u tom trenutku, ne mareći što osujećuju primarnu funkciju osnaživanja, rešili su da me zaštite od povređivanja. Lakše im je bilo to nego da menjaju tu realnost koja me je svakako ubrzo sačekala iza ćoška.

Sledstveno tome, razmišljam, pošto ni mi koji smo sada roditelji nismo taj svet, te društvene prilike, učinili prijatnijim za život sebi i našoj deci, da li da batalim sva ta poznata dela i zamajavanja o pravdi i dobroti i gombanju sa zlom pa iskoristim aktuelna nedela i sve ono što nismo delali po tom pitanju, da ove moje klince bar valjano pripremim za tu, ne baš pohvalnu zaostavštinu?

Pa da im pričam o vrednoj Ivani koja je diplomirala, magistrirala, doktorirala, poslala radnu biografiju nebrojeno puta na već nameštene konkurse za one koji su podobnije birali, a da možda čak nisu, ili makar ne zaista, ni diplomirali, te da je na kraju (aha! vreme je za poentiranje- srećom) dobila posao prodavačice u obližnjoj trafici, dok se gazdina ćerka ne vrati sa porodiljskog.

To bi mogao da bude pandan Pepeljugi, ukoliko i sama odustanem od osnaživanja pa nafilujem da se koliko već izjutra u nju zaljubio na prvi pogled imućni komšija koji tu kupuje cigarete i spasio je od njenog gubitničkog skripta, te da je potom, tako ekonomski osnažena, završila i nekoliko life coach seminara kako da sama pokrene svoj posao!

Ili da im pričam o lokalnom biznismenu i dakako čelniku opštinskog odbora koje god partije koji nije čitao knjige, učio školu, ali koji kroji sudbine svih koji jesu i koji krpe kraj s krajem, bez da ikad mrdnu dalje od kraja u kojem žive. Kako je on našao način da, uprkos svemu što nema, od života dobije više, mogu da zbrzim, neka nešto i sami otkriju o životu, ne moram ja baš za sve da ih spremim!

Kako god da okrenem, poturamo im društvo u kojem se bori za sreću, sa svim, sem sa sobom samim. U svemu se odričemo odgovornosti, kao đavola na krštenju. Pa upoznaju razne ale i aždaje koje su iz toga metastazirale. Nema više te bajke ni priče kojima smo bi ih na to mogli pripremiti. Možda da im iskreno kažemo da ih čeka život- k’o iz bajke, s puno brobe i prividom sreće,  i to ako se pojavi neko da je malo “pogura”. Ili ako odvade jedan vikend za life coach seminar.

Možda zapravo ovaj moj zato tako uporno traži “isisivač”. Jer mi nismo na vreme nabavili jednu dobru metlu da napravimo red. Dok je još moglo metlom da se redi. Možda kreće u misiju da prevlada kultura. Ne znam, ali sigurna sam da je od svih bajki koje smo im ispričali najveća ta- da smo odrasli.