Ako se približavate četrdesetoj godini, sve se više udaljavate od ogledala i sve vas više, verujem, obuzima strah u vezi sa tim hoće li oni od kojih vam zavisi posao, a od kojeg vam zavisi skoro sve ostalo, primetiti ono što se možda samo u ogledalu i vidi, vaše godine!

Bez obzira na to koliko ste iskustva i znanja akumulirali i koliko ste ih vešto udenuli u praksu, svaka nova bora koja vam se bezobzirno i neminovno  ukopava na licue sve vas više «ukopava». Što starije izgledate, sve su vam manji izgledi da se izborite u trci zvanoj ejdžizam, teror mladosti.

A taj kros je, na žalost, obavezan! Znači li to da je ovo društvo postalo tesno, da nema mesta za sve? I šta će biti s «prekobrojnima»?

Krajem revolucionarnih 60- tih mladi su dobili poseban, gotovo povlašćen društveni i kulturni status, tradicionalne uloge i autoriteti razvodnjeni su na razne načine, a industrija zabave i reklama lepo, mlado telo uspostavila kao meru prestiža. Ali nije problem u ovoj promeni koja, u suštini, nosi dobru nameru. Problem je što je došla naglo, gotovo naglavačke, pa smo iz jedne krajnosti otišli u drugu, od veća staraca do ejdžizma!

Svemu ovome medijska kultura ide na ruku, vođena verovatno «rukom koja je hrani», a zbog čega će mnogi ostati gladni. Postali smo roba, ili makar roboti koji besomučno kupuju što im se nameće. Šta imamo i kako izgledamo, to su pitanja kojima nas uspavljuju i bude. Vrsta mobilnog telefona, lap topa i automobila su ulaznice za život. I znanje možete da kupite, da ga imate dakle formalno i nemate brige- ako vam je forma sjajno upakovana!

Velika je i providna, a nadasve neodrživa bila laž da smo svi jednaki. Sada se, gle čuda, pred nas ona ponovo stavlja u nekom modernijem obličju, opet svi treba da budemo isti, ali ovog puta večno mladi, snažni i uspešni! Da bi nam bilo lepo moramo pre svega da budemo- lepi! Onda nam se vrata lakše otvaraju.

U sportu je ovakvo korišćenje prečica nazvano stranputicom i kažnjivo. “Doping” u poslovnoj društvenoj areni gotovo da je legitiman. Šminka, plastične operacije, brz i lak put do diplome, sve radimo brzo i lako, sve prihvatamo olako. Jednako su odbačeni i mladi koji ne misle i ne rade tako.  U duhu, ili bolje reći bezdušnosti vremena.

Lažne grudi, lažna lica, lažne usne i zadnjica, sve se prodaje. Kupujemo i ne razmišljamo da istovremeno sve to ima cenu, mnogo veću od one koju vrednujemo novcem. Tomas Man rekao je da je duh autor tela. Kada pogledam sve posledice terora mladosti i onoga što se zove lepotom, od kojih me ipak ponajviše boli kad vidim kako se mladi suludo terorišu sumanutim parametrima lepote, zapitam se nije li ovde ipak neki zloduh, a ne duh autor tela?!

Kako stariš, sve si manje poželjan na terenu. A za taj transfer na klupu niko nas ne trenira. Pogotovo ako je o prevremenoj penziji reč. Nekadašnji obredi inicijacije u zrelost sada su izokrenuti u inicijaciju u mladost preko raznih plastičnih operacija, opsesija dijetama, alternativnih metoda ‘povraćaja mladalačke energije’. Zavladao je kult tela. To, neminovno traži velika odricanja, ali povlači li za sobom neka osiromašenja?

Gde je granica između kulta i kulture tela, kako smo je prešli, kako smo zbog težnje ka božanskom savršenstvu sklopili pakt s đavolom? Kako uopšte izaći na kraj sa tim kada, gledajući se u ogledalo, vidimo na sebi promene koje starost polako ucrtava, u vreme kada proticanje vremena nikako ne sme na nama da se vidi?

Čak ni stara sugestija da se, u tim godinama (a to su koje god u kojima vas obuzmu ove strepnje), da bi ti bilo lakše, meriš „sa svojima“ danas pogotovo izaziva apatiju. Mnogi „naši“ teško se mogu prepoznati među nama, uglavnom su se raznim metodama „odmetnuli“ u mlađe.

Uvek nam je upravo i bitno da smo za korak ispred svojih. Dobar je taj takmičarski duh, ali možda bi bilo bolje za nas da se u ovom trenutku, kada je trka poprimila razmere jurnjave, setimo i one druge devize, važno je učestvovati.

Epilog ovog krosa modernih Narcisa može imati kobne posledice, ne samo za prekobrojne, koji ne idu u korak s vremenom, već i za sve učesnike i saučesnike. Živimo u laži i ta će nas istina utoliko jače zaboleti što je duže odlažemo. Ne kaže se uzalud- preko preče, naokolo bliže. Mislim da je to lekcija koju ćemo tek naučiti. Mislim, na žalost i da ćemo na tom ispitu još dugo padati. Dok, tačnije, ne padnemo s nogu.

Fotografije preuzete sa sajtova: www.znet.hr i www.kolektiv.me