Prestali smo da ložimo kaljevu peć, a Žuća još nije prestao da, kad mu postane hladno, spava stisnut uz nju. On veruje da mu je dobro, ma šta mu mi govorili. I tako će raditi dokle god bude tako verovao.

Kada je jesenas moj tata oboleo od retke bolesti i iznenada prestao da hoda, proveo je skoro tri meseca prikovan za bolnički krevet. Lekari su bili skeptični, gotovo saglasni da su mišići i periferni nervi toliko oštećeni od bolesti i ležanja da gotovo nema šanse da će ponovo prohodati. I to u 74- oj godini života!

“Ma kakva kolica Ljubo, ja planiram ove moje noge da razmrdam!”

I radio je kako je verovao. Ma šta mu ko govorio. Uporno, predano, milimetar po milimetar osvajao je svet koji mu je bio pod nogama, podizao se na noge, u isto vreme kad je moj dečak učio da hoda. I prohodali su istog dana! Deda drugi put, unuk prvi put u životu. Mi smo verovali u obojicu i to im je sigurno pomoglo.

Dugo sam pokušavala da postanem mama. A pri tom sumnjala da meni to uopšte može da se desi. Sumnjala je i većina lekara. Dok se nisam izmorila dovoljno da zastanem i zapitam se šta ja uopšte želim. I kako želim. Na uštrb sebe same?! Dok nisam počela da verujem u sebe i sve što već imam, spremna na to da mnogo toga nemam. Danas sam mama jednog dečaka kog sam dobila posle druge vantelesne oplodnje i uskoro jedne devojčice koja je došla “sama”!

To su priče na kojima sam više nego ikad osetila koliko uverenja menjaju svet. Ali ne uvek na bolje. Sve češće ne mogu da verujem u koga i šta sve ljudi veruju. I kako. Slepo i pokorno, ma šta im drugi govorili. Na uštrb i sebe i drugih, pod okriljem opšteg dobra, a istovremeno uz otvorenu netrpeljivost, čak mržnju prema onima koji misle drugačije. Ili- misle! Uz svođenje sebe na broj, na glas.

I sve češće se pitam, koliko ste toga spremni da nemate, dok verujete da ćete nekad nešto dobiti? Osetite li da od vašeg verovanja drugi žive, i to bolje od vas? Koliko takvim verovanjem sabotirate sebe i ne samo sebe? Vidite li da to što verujete u njih više koristi njima nego vama? Čak vam i šteti- i ne samo vama.

Možda ste upravo zato dužni da na ta pitanja odgovorite svima. Ipak, ja se pitam, ne pitam vas. I ne verujem da ćete se zapitati sami. Ali se nadam. Zbog vas i zbog sebe, nadam se da ćete početi najpre da verujete u sebe. To je jedino uverenje za koje verujem da je na opšte dobro.