Sklopila sam korice knjige. Sklopila oči. Suze su nezaustavljivo krenule. I plač. Ne tih, pomirljiv, tužan, već onaj pun snage, bučan, već stasao, godinama negovan i skrivan, potiskivan duboko po rubovima duše, nestrpljiv da se konačno otrgne i razuzda. Onaj plač besnog i nemoćnog koji s pravom traži ono što mu pripada, sve uzete godine, prilike, bezbrižnost. Ili bar kaznu za sve to! Ali za koga kaznu? Od koga da je traži?!
Kada sam pročitala “Zrenje” devedesete su konačno sazrele u meni. Konačno sam sebi priznala koliko su me slomile. Koliko sam ih ogrnula maglom, usiljenim osmehom, zaboravom, u trci za životom koji mi je izmicao, životom u kojem sam odmah morala da odrastem, da budem srećna što mogu bar da preživljavam. Da budem srećna što sam bar živa. Što su svi moji ostali živi. Iako jedva da smo se osećali živima. Iako smo sve živo radili za taj privid. Sve, samo da ne priznamo nemoć ili bes.
Kada sam zatvorila korice knjige, u meni su se otvorila sva njena poglavlja. Početak rata u Hrvatskoj za koji smo moj rođeni brat i ja saznali tako što su počeli da se tresu prozori u sobi, prekinuvši u nas u dugom noćnom razgovoru. Nismo ni slutili koliko će se ta noć rastegnuti i koliko će nam toga još prekinuti. Koliko ćemo se svi mi u kući tresti kad jedne takve noći njega odvedu na ratište na Kosovo, koliko ćemo se skameniti od straha svaki put kad se policija pojavi na kapiji, njegove kolege koje nas obilaze da vide kako smo.
Plakala sam konačno zbog svih žuljeva na duši, na rukama mojih roditelja, zbog tog neprestanog grča na njihovom licu, tog nepobitnog znaka sveprisutnog straha hoće li uspeti da nas prehrane, iškoluju, da nas sačuvaju! Plakala sam zbog moje braće, tetke i teče koji su sve što su godinama gradili, kuće, poslove, prijateljske veze, čitav jedan život ostavili i došli da žive kod nas. Poraženi i sa to malo privida života ovde.
Plakala sam zbog maminih roditelja sa kojima odjednom nismo mogli da se viđamo zbog rata, zbog mame koja je sve rizikovala da ide tamo i pomaže baki da neguje bolesnog dedu, a koja ga je na kraju ipak sama sahrnaila. Plakala sam zbog nas koji ni danas ne znamo gde i zbog bake koja je sve što je gradila, kuće, poslove, prijateljske veze, taj isti dedin grob, čitav jedan život ostavila i došla da živi kod nas. Da bismo u onoj istoj sobi opet slušali kako se tresu prozori, od nama drugog, njoj već ko zna kojeg rata, bez da je ijedan bio naš.
Plakala sam zbog svih nas koji smo ostavljali svoje živote da bismo preživeli, a da prethodno nismo ni živeli.
Zbog paketa hrane koje smo tokom bombardovanja skupljali za vojsku, okupljeni u nekakvom savezu, gde smo merili ko je koliko “profitirao” u kilogramima od degustacije, rađene “naravno” isključivo bezbednosti vojske radi, gde smo spremali ispite, pričali do kasno u noć, ne znajući koliko će se ta noć rastegnuti, koliko će toga da nam odnese.
Sklopila sam korice Dejanove knjige u neverici kako su se nama sklopile te najlepše, godine mladosti i najteže godine istorije čiji smo svedoci bili! A budućnost koja nam pripada izgleda da još nije stigla. Bar ona dostojna takve mladosti nije. Ni ja, kao ni Dejan, nisam tražila krivca, bar ne dalje od sebe, od nas samih. I još uvek razmišljam jesmo li mogli, jesmo li mi morali da učinimo više za našu budućnost? Sve smo radili da ne priznamo sebi nemoć, a ništa da osvestimo svoju moć. Čak ni tim tolikim besom.
I evo me, daleko od te mladosti, koja mi stoji na računu iako je nisam trošila, kako konačno plačem zbog svega što smo radili kako bismo se osećali živima, a zbog čega smo se sve manje osećali kao ljudi. Plačem jer daleko od te mladosti sve to još uvek radimo!
Možda nam je zbog toga ta knjiga trebala i ranije. A opet, dobro je da je ikako imamo. Jer roman “Zrenje” živi u nama i kad sklopimo njegove korice. Kroz sve ono što oživi u nama. Što nam je neophodno da bismo konačno živeli.
Ako konačno odlučimo da bude tako.
Pre nego što opet bude prekasno za to.
Napomena: Roman “Zrenje” autora Dejana Zlatića možete poručiti preko fb stranice romana ili u elektronskom formatu preko sajta Korisna knjiga a mogu vam je i ja pozajmiti.
Hvala ti na ovim lepim rečima. U stvari, hvala ti na ovom divnom osvrtu. Veoma mi je drago uvek kada čujem da je ”Zrenje” ostavilo utisak, posebno kada se radi o ljudima za koje znam da vole knjige i druže se sa njima. Nadam se, negde, da će ”Zrenje” možda poslužiti kao poruka u boci nekim budućim generacijama, da prepoznaju naša (ne)činjenja, i da naprave makar koju grešku manje od nas.
Veliko hvala… 🙂
Hvala tebi Dejo, na svemu.
… generacija….i ja sam rođen tamo negde daleko, prisiljen da odem…
Nekako mi je najstrašnije što nismo daleko odmakli, iako smo daleko od te mladosti.
Otišli ne otišli, na kraju smo svi daleko od svega što se dogodilo. Na ovaj ili onaj način. Čak i oni koji su ostali tu.
Oh Boze, rasplakah me….
Ja ne pamtim da me je neka knjiga toliko dirnula, plakala sam kao malo dete. Da ne veruješ šta smo sve prošli. I nikad kraja. Još nam valjda nije dosta.
(bez h)
Ne znam šta da kažem, Ljubice, Blogi, posle ovog teksta.
Ja sam okasnila sa dočitavanjem Zrenja zbog svojih nagomilanih obaveza u trenutku izlaska knjige i zbog tog kašnjenja umesto prikaza objavila sam samo odlomak iz knjige, uz Blogijevu pomoć.
Sada mi je drago što sam tako postupila, jer ne bih ni približno ovako dobro mogla da prepričam osećanja koja je Zrenje izazvalo u meni.Pećutala sam ih, što svesno što podsvesno, i tek sada nemam osećanje nelagodnosti prema autoru.
Hvala ti, Ljubice, što si i ne znajući progovorila i u moje ime.
Hvala i tebi Nego na ovim rečima. Sve nas je duboko dirnula istina, sve koji smo, s koje god da smo strane, delovi ove Dejanove (i Koletove) priče. Najvažnije je svakako, za sve strane, da je priča ispričana. I verujem da ovakvih priča ima na svim tim stranama. Razlog više da je svi pročitaju. I da svi konačno počnemo da živimo.