Pravopis više nije važan, čak ni na takmičenjima iz srpskog jezika. To nalogodavci te „genijalne“ ideje još nisu dali napismeno, valjda jer ni sami nisu pismeni, ali me takav stav odavno ne iznenađuje. U nadmoć usmenih preda(va)nja nad strukom i naukom, sve se češće uveravam od kad sam mama. I zbog našeg licemerja kroz dvostruke aršine, sve više sam na ćoše.

Čemu tolika navodna briga mnogih oko pravopisa odjednom, ne znam, jer moje kratko roditeljsko iskustvo pokazuje da čitanje odavno nije poželjno među tim istim odraslima. Ni o onome za šta smo odgovorni, ni o onome što nam se dešava. Mi smo rođeni kao stručnjaci opšte prakse, pa je stavljanje pravopisa van snage sasvim logična posledica jačanja naših slabosti.

Oni koji svoja saznanja o, recimo, razvoju te iste dece i o principima vaspitanja, pretoče u teoriju, u startu su odbačeni i proglašeni za neznalice. Iako sve tvrdnje prethodno i prvenstveno istaču iz prakse, prevrćući je i zagledajući sa svih strana, da slučajno u nekom ćošku ne ostane komadić koji bi nad sve što su ustanovili stavio znak pitanja- nemaju oni pojma! A verovatno nemaju ni decu.

Uostalom, usmena preda(va)nja koja se prenose od usta do usta, a kojima se daje prednost nad znalački napisanim, takođe imaju bogatu istoriju i proveru kroz praksu- i vi ste, eto, na tim principima vaspitavani i šta vam fali?! Pa šta i ako su prema vama grešili i šta ako vi uporno ponavljate te greške- i na njima se uči!

Zato, ako čekate bebu, bacite svu literaturu do koje ste došli i ne bacajte pare na novu! Sve će vam se kasti (samo). Kao i u svim drugim oblastima našeg života i delanja. A uglavnom je sve suprotno od onoga što se o tome piše. Ako ipak niste sigurni da vas osećaj neće prevariti, neko će vas već u sve uputiti. Nemate vi uostalom ni vremena sad na bacanje, odnosno za čitanje. Tamo ionako nećete naći pravu istinu. Vaspitavanje je samo jedan od primera na kojima smo te veštine stagniranja usavršili. Iako smo pismeni.

Oko deteta, recimo, treba da bude uvek što više ljudi. Odjednom! Utoliko više da ih bude što je dete manje.

Oni treba da budu što glasniji! Posebno kad se dete uznemiri, tu stavite na probu vašu grlatost jer je za njegovo dobro da ga nadjačate. Provereno mu najbolje pomaže ukoliko ga tada imitirate, vidno rugajući mu se. Zaplakaće sigurno, ne shvatajte to lično, mali je on još da shvati šta radite za njega, ali kad odraste, biće vam zahvalan!

Dete treba da ide iz ruke u ruku non stop i da ga se sve vreme animira. Kad se jedan odrasli umori, dete preuzima drugi, a ako ono pokaže znake umora, tačnije, ako misli da mu je dosta, primenite tačku 2. Još je ono malo da bi umelo da misli.

Pre nego što ga uopšte uzmete u ruke, ne morate ih prati. Ruke perete samo kad uzimate svoj pribor za hranu! Takođe ih i pogotovo ih ne morate prati kad ga presvlačite jer su sigurno čistije od onoga što ćete zateći u peleni.

Dete treba što ćešće da jede. Ako neće slano, onda odmah slatko i obrnuto. Dajte mu uvek šta god da traži samo i koliko god da traži, a ignorišite ako plače jer eventualno neće. Privlači pažnju, budite istrajni. Malo je ono još da bi znalo kad mu je dosta. A neće valjda zaboga gladovati!

Ukoliko se buni što ga držite u naručju, drmusate, ljubite i ispuštate pri tom neke čudne, naravno glasne krike, samo ih stisnite još jače! Ako li pribegnu plakanju, pogađate već, imitirajte ih i rugajte im se. Jači ste i grlatiji, nema šanse da vas „preveslaju“. Mali su oni još da shvate važnost telesnog kontakta.

Kad počnu da izgovaraju prve verbalizacije, nipošto od njih nemojte graditi reči, kako bi oni od vas učili da govore, ne! Samo za njima ponavljajte to što su rekli. Naučite vi njihov jezik! Šta ima veze što ih zbunjujete jer misle da oni treba da imitiraju vas! I koga briga što će kasnije propričati?! Uvek drugima možete reći da je dete „povuklo“ na one druge.

Nikako ih ne treba motivisati, pomagati im da uče kroz igru, osmišljavati aktivnosti. Dajte im igračke pa nek se snalaze sami. Imate vi svog posla!

Ako dečaci zaplaču, rugajte im se, drugačije neće naučiti da muškarci nikad ne plaču. Kad počnu da bacaju predmete s visine, to rade isključivo da bi vas zezali. Zajebavali tačnije. Kakvo učenje kroz igru, uči se tek u školi.

Kad počnu da hodaju, puštajte ih da padaju! Tako će najbolje naučiti da moraju da se oslone sami na sebe. Pa nećete ih valjda vi vući na grbači čitavog života! To od malena moraju da shvate.

Ako su nestrpljivi i nervozni, odmah pokažite zube, budite još nervozniji! Odmah neka nauče da u svemu možete da budete još gori od njih! Dosta je što ste se trudili da budete strpljivi i tolerantni na poslu, pa da još i njima titrate.

O svemu što rade ili im se dešava uvek govorite u množini, ugradite se potpuno u njih i u svaki njihov uspeh. Još su oni mali da biste ih gledali kao osobe za sebe. Ako ih ikad i pogledate tako jer oni će za vas uvek biti deca.

Čitajte što manje, ti što su učili za psihologe i pedagoge samo su nevešto bežali od svojih problema zabadajući nos u tuđe! Ne kopajte ni po forumima i društvenim mrežama na koje ste naivni zalutali u nadi da ćete pronači korisna lična iskustva.

Ja sam, priznajem, probala i samo sam se obeshrabrila kad sam, recimo, videla koliko su neki roditelji zajedničke aktivnosti doveli do savršenstva-„rastu nam zubići“, „sve smo poručkali“, „piškili smo u nošu“… Danima se evo zagledam u ogledalu, bebi zubi niču kao kokice, meni ništa, uzalud sam se nadala da ću uštedeti silne novce jer će mi ponovo nići izvađen zub! Žvrgi jede redovno, ja usput, s nogu, kad i ako stignem, o nuždi da i ne govorim, a i ne znam što me tako čudno gledaju prodavci kad tražim nošu za odrasle!

Brinete se što pravopis postaje nebitan? Pa nama je skoro sve ikad napisano nebitno! Nisu ludi ti što su dali samo usmenu preporuku da se on zanemari, da su je napisali, ko bi to pročitao?! Kome je još bitno šta kaže tamo neka nauka.

A deca? Kao ping pong loptice između naših preganjanja da li je pametnija teorija ili praksa, stariji ili mlađi, internet ili struka. Ako ste se ikad zapitali zašto tako brzo rastu, sad znate, zbog nas, da se otrgnu od naših dvostrukih aršina i licemerja.

Moja baka je bila nepismena, ali decu je umela da čita savršeno! Odrasle takođe. Nikad nam, recimo, nije uskraćivala ljubav kad nešto skrivimo, ali nam je jasno ukazivala da to što radimo nije u redu. Uspešnijeg pedagoga od nje nisam upoznala. Ni aktivnijeg i odgovornijeg učesnika u svemu što je društvo moglo učiniti boljim u njeno vreme.

Nije nužno da budeš pismen da bi hteo i umeo da učiš. Ali ako ne čitaš, džaba ti pismenost.

 

Fotografija preuzeta sa sajta: http://www.yagosalina.com/Immagini/ucag/maschere.jpg