Da bih ostvarila neku svoju želju sad znam, nije, kako se često tvrdi, neophodno da jako verujem u nju! Čak ni da verujem u sebe! Mogu, kad se već umorim od pokušavanja, kad iscrpim sve snage, da odustanem i prepustim se onima koji još uvek mogu da veruju. A kojima verujem ja.

Jer, ako mi godinama nešto ne uspeva, možda je problem baš u meni. Zato stanem sa strane i ne smetam mojoj želji da se lagano otvori i razbaškari, vođena sigurnom rukom. Tako sam ja ipak postala mama. Tako je „Genesis“ postao moja druga porodica.

Mislim da sam jedna od prvih pacijentkinja dr Zorice Crnogorac Ilić. Zahvaljujući mojoj koleginici Sonji koja me je, znajući za dug put koji sam prešla, povela na svečano otvaranje klinike. Moj prvi utisak je bio- ja nemam šanse sebi ovo da priuštim…

Ipak, znajući koliko je Zoka dobar lekar, sa koliko iskustva i sa kojim motivom radi taj posao, Sonja mi je zakazala pregled. Tresla sam se kao prut. Od straha. Vođena svim prethodnim lošim iskustvima sa tim grubim, zvaničnim, nadobudnim, velikim imenima ginekologije, koja pred sobom ne vide osobu, već bankomat. Kojima nije prioritet da pomognu njima, već prvenstveno svom ličnom budžetu.

Najskuplje su mogle da me koštaju neke njihove loše procene. Zbog endometriozne ciste na onkologiji u Sremskoj Kamenici odstranili su mi skoro ceo desni jajnik. Samo godinu dana kasnije jedan od njihovih najpoznatijih doktora palpalno, ručnim pregledom- prstima! je procenio da drugi treba sasvim da mi izvade!

U poslednjem trenutku sam se trgla i uz pomoć porodice otišla iz bolnice. Odbila. Nekoliko drugih mišljenja pokazalo je da je reč o običnoj cisti žutog tela!

„Tu mora da se uradi kastracija, da spašavamo glavu!“, nikada nisam zaboravila njegove hladne reči. Nisam zaboravila ni nekoliko privatnih mešetara koji su me, tako uplašenu i ranjivu, gledali kao lešinari. Ni apatiju i nezainteresovanost državne prakse. Zoka je prva koja me je „videla“. I koja tako gleda sve svoje pacijentkinje.

Polako je otkrivala jedan po jedan problem i uvek mi uz njega predočavala moguća rešenja. Hašimoto, policistični jajnici, histeroskopija, polipektomija, nekoliko punkcija cisti, uklanjanje septuma… činilo mi se da nema kraja. Ali ona je mirno išla dalje, nasmejana, nežna i puna ohrabrenja. Stalno je otvarala nove mogućnosti.

Prvu vantelesnu oplodnju, o trošku države, ipak nisam uspela da uradim kod nje i nije mi uspela. Od tog neuspeha potpuno sam se slomila. Vratila sam se na ono užasno osećanje s kojim sam otišla iz Kamenice. Da ne mogu. Da ne vredim. A sada i da više ni glavu ne mogu da „spasim“.

U takvim trenucima najviše vam znači neko ko će to sagledati kao novi izazov, a ne kao problem. Ako sam već odustala od sebe, pozvala me je i tražila da dam šansu njoj.

Često se zapitam čime sam to zaslužila. Ona od mene nije imala nikakvu korist, čak ni materijalnu. A ja sam od nje dobila neizmerno mnogo. Pre svega to što mi je pomogla da pobedim svoje strahove koji su, tako zapušteni, ozbiljno pustili korenje u sve pore mog života. Da povratim samopouzdanje, a onda i da, tako osnažena postanem mama!

U čitavom tom kompleksnom procesu izlečenja aktivno je učestvovao ceo tim ljudi koji tamo radi. Način na koji oni poštuju pacijente ne može biti samo da bi sačuvali posao kod privatnika, već pre svega svoj ugled i ugled profesije kojom se bave.

Prošle godine prvi put u životu vodila sam svoje dete kod Deda Mraza. „Genesis“ svoje bebe viđa bar jednom godišnje, na dodeli paketića. Sada imaju već skoro 1000 beba. Pred skoro 1000 porodica kojima je promenila život Zoka je stala za govornicu i drhtavim glasom rekla- izvinite, ja ovo moram da čitam ili ću zaplakati!

Shvatila sam to mnogo ranije, ali tog dana je bilo više nego očigledno- ona je jedna od nas. Bez obzira na to koliko je problema rešila, koliko dece je „napravila“, kakvu karijeru je izgradila, koliko novca je zaradila, ostala je čovek. Ne znam puno takvih ljudi. Još manje lekara.

„Ja ću vam pomoći za prvo dete, a za drugo se sami snalazite!“, često se šalila sa mnom, kako bi me opustila, pokazala koliko veruje da će sve biti kako želimo. Mi sada čekamo i devojčicu za koju smo se, baš kako je i rekla, sami „snašli“ i koja nas je iznenadila! Posle toliko godina i intervencija, došla je sama i to vrlo brzo posle Nikole!

Žao mi je sada samo što nisam bila ažurnija i češće odlazila u „Genesis“ kod Zoke. Sigurno bih skratila svoj put i mnogo ranije postala čak dvostruka mama (na ćoše). Drago mi je što sam u jednoj stvari bila u pravu- novcem ovakvo prijateljstvo ne može da se priušti.