“Ljudski postupci veoma liče na crtanje. Perspektiva se potpuno menja prema tome s koje ih strane pogledate. Ali to ne zavisi od predmeta, već od čoveka koji ih gleda.”

Van Gogh

Bio jednom jedan vuk. Živeo je u šumi punoj zla i mraka. Mraka u ljudima. Svoju dobru dušu sakrio je zato u telu zveri, iskrenost obavio ledenim pogledom, srce zaštitio snažnim kandžama, a nežnost oštrim zubima. Sklonio je duboko u sebe sve što je nestalo u životu oko njega. U šumi u kojoj su svi živeli zajedno, a svako za sebe. I daleko od sebe.

Lutao je noćima, oprezan i sam, okružen šarenom, pomahnitalom svitom. Dok su svi oko njega živeli, on je među njima preživljavao. Što su ga više ujedale laži, bezdušnost i zlo, to je njegova dlaka postajala grublja, pogled preteći, a zubi i kandže sve oštriji.

Za druge on je bio divljak, ludak, osobenjak. Nije se uklapao potpuno, ali ipak dovoljno da nesmetano klizi između redova kao puki hroničar propasti jednog sveta. Dok su drugi slavili rođenje za njih novog života. Života u kome nije bilo mesta za dobrotu, ljubav, lepotu, za dvoje. Samo bezglava i beskompromisna trka za sebe i od sebe.

Lutao je i beležio kao da im stavlja pred oči, kao da im gura pod nos svet koji su ukaljali. I umesto da u njima probudi strah, da ih trgne iz ludila, oni su se time sladili kao plenom, kao bogatom gozbom, kao vrlim učinkom. I smejali se grohotom.

A onda je počeo i sam da se smeje. Svojim ludorijama u kojima je ismevao svet u kome je živeo, ali mu nije pripadao. Tako je bežao od sebe, od onoga što jeste, a što ga je u sveopštem ludilu nagonilo na ludilo. Živeo je brzo, glasno, opasno. Da ne čuje sebe. Da ne poludi od sebe. Od svoje iskrene duše, željne radosti, ljubavi, davanja i deljenja koje daje.

Branio se snagom od slabosti sveta u kome je živeo i od osećanja koja su u tom svetu bila slabost.

*****

Bila jednom jedna Crvenkapa. U šumi punoj mraka. Mraka u ljudima. Svoju iskrenost, ljubav, snagu i dobrotu sakrila je zato u liku naivne, bezopasne devojčice. Zaštićene i tihe. Pomirljive i neprimetne. Uslužne i dobre. Tako je nesmetano mogla da klizi između redova i kao puki hroničar da u svoju korpu skuplja mrvice rasutih duša, izgubjenih snova, pobacanih lepih reči, ugašenih ljubavi, zgarišta dobrote…

Za druge ona je bila drugačija, ali nedovoljno zanimljiva da u vrtlogu zla i ludila izazove nove ovacije i nedovoljno ugrožavajuća da utihne njegov izvor. Tužna i sama, okružena pomahnitalom svitom, samo je mudro ćutala iza svog oklopa, samo je mudro menjala obličja.

Sklonila je duboko u sebe sve što je nestalo u svetu oko nje. U svetu u kome je živela, ali mu nije pripadala. U svetu od koga se branila telom deteta i snagom da sakrije snagu koja je u tom svetu bila slabost.

*****

Nemirna, krivudava šumska staza, u potrazi za novim žarom, u svetu u kome je živela i čudom mu se čudila, jednog dana vuka i Crvenkapu je spojila. Iznenada, u trenu dok su lutali po šumi i po sebi, daleko od sveta u kojem su živeli, ali mu nisu pripadali. Drugačiji, prilagođeni i prokleto usamljeni. U potrazi za mirom, na domak ludila.

Njihovi oklopi, koji su im davali snagu da preživljavaju nisu se ni na tren pojavili, kako je to obično bivalo, u prisustvu ljudi koji su pored njih živeli.

Samo su im se pogledi stapali, dugo, kao da odnekud izranjaju, snažno, ka vrhu, ka novoj snazi.

Samo su im usne zadrhtale, od bola, od radosti, od topline koja je jurnula u njih silinom strpljenja kojim su je duboko u sebi čuvali.

Samo su im tela zabridela od želje, od radosti, od ljubavi koju su skrivali i tražili, a sada je konačno svakim delom duše ćutali, disali, gutali…

Samo su im reči ostale neme, nemoćne, tu gde počinje dodir, gde se lagano, milo, zrno po zrno spajaju usne, prepliću prsti, gde se njegov dah gubi u njenoj nežnoj kosi, gde se njen uzdah zapliće u njegovu gustu crnu kosu, gde njegove ruke daju oblik njenom telu, gde njene ruke oslobađaju njegovu želju, gde im se nespretnima od želje poljupci rasipaju svuda, gde se bezbrižni, potpuni, ogoljeni i nagi spajaju u jedno…

Nemirna, krivudava šumska staza daleko od drugih spojila ih je kao prefrigana stara provodadžika. Učinila je da pronađu jedno drugo. I da tu pronađu i sebe.

*****

Bila jednom jedna ljubav. U šumi punoj zla i mraka. Mraka u ljudima. Zato se sakrila na rubu vukovog osmeha, u uglu Crvenkapinog pogleda, potpuna, smerna, svoju tananu mrežu je isplela, nevidljivnu okom ljudi koji su pored njih živeli, dok su se oni voleli.

 

Fotografija preuzeta sa sajta: http://th00.deviantart.net/fs70/PRE/i/2010/044/4/1/together_holding_hands_by_juganue.jpg