Draga Nova godino, sudeći prema iskustvima tvojih prethodnica, ne znam koliko ćeš dobro proći sa nama. Moram to da ti kažem dok te gledam još tako svežu, punu očekivanja šta ćemo ti bolje doneti, hoćeš li otići bogatija od drugih našim ispunjenim željama, obećanjima, ostvarenim ciljevima, dobrim promenama. Da na kraju ne odeš razočarana, prazna i poražena.

Priredili smo ti pompezan doček, dali na njega i poslednju paru, doterali se i verujem delovali ti na prvi pogled kao neko ko ima ozbiljne namere sa novom šansom. Ali nemoj da te to zavara! Ti jesi nova, ali si dobila stare nas, sa ustaljenim i uglavnom lošim navikama.

Delujemo ambiciozno jer imamo puno želja, ali to je zato što ih uglavnom samo i imamo i samo želimo. Dalje od toga nismo odmakli, pa su se nagomilale. Ili nam gomila istih želja stoji već godinama, jer i mi godinama stojimo u mestu.

Čim si zakoračila u naše domove, poželeli smo jedni drugima pre svega puno sreće. Nama nekako od nje sve najviše i zavisi. Više se oslanjamo na nju nego na sebe. Ti si već ko zna koja po redu, kako već kome, koju smo raspakovali, a da sebe nismo pošteno ni načeli. Zato ćemo tebe rastezati, pretresati, izvrtati svaki ćošak, cediti do zadnje kapi da nađemo uzrok, razlog, izgovor, sve, samo da izbegnemo da nađemo način.

Poželeli smo jedni drugima i zdravlje. Na drugom mestu, kao najvažnije. Kao da je to nešto što se uvek iznova dobija, a ne zapravo nešto što sami gubimo. Svakodnevno, usput, ali predanim nemarom.

Izvini, ali ma koliko da si nam se iskreno obradovala, govorićemo ti da si teška, da je nama teško, samo ne da je sa nama teško. Uvidećeš zapravo da volimo da verujemo da je život muka, čime smo se oslobodili odgovornosti za svoju sreću. Nova si ovde pa još ne znaš, ona se kod nas vodi gotovo kao bezobrazluk. Možda je sa njom lepše, ali u muci je nama lakše i komotnije! Ništa ne moraš jer za sve možeš da kažeš da zapravo ne možeš.

Mi ne praštamo tuđi uspeh jer nas podseća na to da na njemu mora bre da se radi! Ali videćeš da smo zato smislili brojne prečice do njega, preko površnosti i podobnosti, pa više ne znamo ni šta je put, a šta stranputica, šta je vredno, a šta bedno.

Imamo puno prijatelja i malo vremena za njih. Radimo manje nego što bi trebalo, plaćeni smo manje nego što vredimo, ispred nas su uvek gori od nas ili čak loši ljudi, ali da ti odmah kažem, ništa od toga nema veze s nama, iako nas sve to još kako dotiče, mi smo žrtve, pogađaš, loših godina! Sad nam je već prešlo u naviku da zahvatamo poslednjih deset.

Kod nas snaga caruje jer je um preumoran. A onda je nekako i manje odgovoran. Tako smo sklopili zapravo nekakav nepisani ugovor o međusobnom nenapadanju, mi snažni i mi umni, a najviše nerazumni.

Konačno, nemoj da budeš previše stroga. Zapravo mi i jesmo iskreni s tobom od samog starta, mi želimo da nam bude bolje, ali ne i da budemo bolji, da se sve promeni, ali ne i da se mi menjamo.

Da nam se sve to nekako i desi, ne znam šta bismo s tim! Mi želje imamo, ali ih ne ostvarujemo. Čekamo godinu u kojoj će nam se (konačno!) same ostvariti. Mi život ne živimo, mi o njemu samo maštamo. Zato moram da te pripremim, da znaš odmah gde si došla. Da kad budeš odlazila, ne pljuješ po nama! Ko ti je kriv kad ti živiš samo godinu dana i nemaš drugu šansu! Mi imamo takvih kao što si ti na bacanje! Može nam se da čekamo neku bolju tebe. Bolje sebe i ovako nećemo dočekati.

Zato ti, bar zbog ovog već pokazanog elana i dobrodušnosti, te iskrene vere u nas na neviđeno želim puno sreće sa nama. Trebaće ti.

Fotografije preuzeta sa sajta: www.pixabay.com