Od kad imamo bebu, imamo u spavaćoj sobi neko utuljeno svetlo, tek toliko da mogu da vidim je li pokriven i naravno da li diše! Čkiljim, naprežem se da išta vidim, a opet, ne mogu da kažem ni da je potpuni mrak.

Jedno je sigurno, uz njega može da se spava!

Od kad pratim vesti- dva minuta za kulturu, posle svega, a pre sporta i vremena. Sve ostalo je, izgleda, važnije. Da znamo Ko je šta „uradio“, da ne saznamo ono što nije, a trebao je, ali i da ne dođemo na ideju da sami uradimo nešto.

Koliko je kultura uticajna još bolje se vidi (nego na primeru vesti u kojima se ona gotovo ne vidi) kad dođe do raspodele sredstava. Tad je vrlo važno čija je i na koju stranu nas upravlja. Imam utisak da se „provuče“ u ta dva minuta ono na šta baš ne može da se zažmuri, a da ne bude očigledno, u toliko maloj dozi da neće previše „otvoriti oči“.

Pomislim često kako bi bilo da se bar na neko vreme obrne, pa da ovo što zovemo politikom i ekonomijom stane u dva minuta! Jer, iskreno, za više i nemamo. Da li bismo se i sami ikako p(re)okrenuli?

Dva minuta za kulturu, pred kraj, ne sluti mi na srećan kraj.

Čkiljimo, naprežemo se da išta vidimo, a opet, ne možemo da kažemo ni da je potpuni mrak.

Jedno je sigurno, dovoljno je da može da se spava.

Da se „probudi“, nije.

Ali- dišemo! To nam je izgleda dovoljno.

Fotografija preuzeta sa sajta: http://202beograd202.files.wordpress.com/2012/09/image7.jpg