Moj prijatelj Petar je rešio da se ženi. Ako mene pitate, u nedoba! Sve je kako treba, devojka je predivna, ljubav je velika, samo je problem što sam (još uvek) velika i ja! Meni je problem. A izgleda i samo meni.

Ubeđena da ću bez muke odabrati neku od haljinica, svega desetak dana pred venčanje otvorim orman. Kao samu Pandorinu kutiju da sam otvorila! Umesto da sam se, nakon što sam uspavala bebu, posvetila tradicionalnim ženskim metodama opuštanja- pranju suđa, širenju i peglanju veša, krenem da isprobavam jednu po jednu.

Tačnije, da pokušavam. To se pretvorilo u pokušaj da obučem išta! Neuspešan pokušaj.

Ne znam da li je teže bilo kad napadnem odozdo ili odozgo. Tek, što je vešalica ostajalo manje, sve sam bliža bila ideji da se i sama obesim. Sreća te nisam pokušala jer bi od tolike težine konopac sigurno pukao. Svejedno, ja sam „pukla“ i bez toga!

Pokuša muž da me uteši- pa dobro, vidi se da si rodila dete nedavno…

Ne, vidi se da ću roditi opet, i to uskoro!

Da sve bude gore, nekoliko dana kasnije u čekaonici kod ginekologa ustaje mi starija žena da sednem, misleći da sam (još uvek) trudna! Na opštoj praksi priđe mi verna gledateljka, jao kaže, divni ste na onoj zajedničkoj slici, baš ste se lepo „popravili“! Na to sestra skoči, jao pa to ste vi, nisam vas prepoznala, mama baš ste se izmenila! A kad sam samo htela da predam knjižicu, onda me (ovol’ku!) nije videla?!

Dvoja vrata niže od opšte prakse je psihijatar. Sad vidim i zašto.

Sva očajna prepričam to mužu, a on me nežno poljubi u kosu i kaže- misle da si trudna jer tako lepo zračiš. Ja verujem da bi on mene, divan kakav jeste, u tom emotivnom trenutku i zagrlio, samo valjda zna da bi me dotukla činenica da više ne može da me obuhvati.

„Ja nemam šta da obučem!“, sva unezverena pošaljem poruku, kome drugom nego mojoj kumi.

„Polako, doći će to na svoje, treba ti vremena, pa nisi ti nikad bila debela…“

I tu meni sine, pa da, treba mi vremena! Pera mi je jedan od najbližih prijatelja. Dobro sad, zbog mojih novih dimenzija možda mi više i nije toliko blizu, ali ko će me razumeti ako neće on!

Ali neće.

Lepo ga (razumno) zamolim da odlože. Uostalom, ko se još ženi u sred leta? Probam da ga ubedim igrajući na kartu tradicije, kako je jesen vreme za ženidbu. Pokušam da ga smekšam savremenim shvatanjima da će, ako se odluče za ovaj mesec, morati dobrano da rade za sve što požele- jok! Na to su već pristali kad su ostali u Srbiji.

Poslednja nada bila mi je činjenica da mlada još nije našla cipele, a da je na jesen mnogo veći izbor, ali ne… Pera je bio neumoljiv, kao vaga!

Jesam se ja, da se ne lažemo, opustila i jela. I ma koliko da sam se smejala (nije lepo, priznajem) izjavama drugih tv lica, jedva dva dana nakon što su se porodile- „Sin me je potpuno promenio!“, sad vidim da su bile u pravu. Mene moj, evo, ne prestaje da menja! Sve su veće promene, da vam kažem, u pitanju! I sve očiglednije.

Ali, evo šta mi je još postalo očigledno, na kraju ove agonije, sem da sam uz ovo detence zakružila i struk i jednu veliku životnu želju. Ne mogu više da jedem šta hoću, kad i koliko hoću. Mogu, ali sad se posledice odmah vide. Osim spolja, bilo ih je naravno i unutra, analize krvi bile su mi još hladniji tuš od duha iz ormana! A šta bi bilo da se nisam VIDELA u ogledalu? Bar onaj deo koji je u njega stao. Dovoljan da me upozori da bi bilo dobro da stanem. Da bi bilo dobro da se pokrenem.

Bezbolniji alarm nisam mogla ni da zamislim. Sigurno još jedan blagoslov koji mi je stigao uz ovo dete.

Za koji dan na Marininoj i Petrovoj svadbi na meni će se videti- da sam rodila divno detence. Ne po širem struku, već po nikad širem osmehu. Oni će se venčati na prelepom salašu, kasno popodne.

Ako mene pitate, u pravi čas!