I on i žena su nezaposleni. I podstanari su. I imaju dvoje dece. Ipak, od njih nećete moći ništa da kupite. Možete samo da dobijete na poklon! Milorad Jurković iz Rakovca, poznatiji kao stolar Mile, svima nam je besplatno dao i skupu lekciju da nije teško biti čovek dobrog srca.

Revoltiran marketinškim trikovima supermarketa u kojima se osećao izigrano, Mile je došao kući i, najpre sa ženom, a potom i na društvenim mrežama, podelio je ideju da besplatno izrađuje stolice za bebe. Za dva dana Fejsbuk je „pao“, od molbi roditelja i od podrške. Iz njegove radionice do sada je izašlo 830 stolica koje su po čitavom regionu. Njegova dobrota i dalje prelazi nama znane granice, a za to sada ima još jači motiv.

„Ne znam…“, sa osmehom i na usnama i u očima počinje da priča- „taj osećaj kad uđete ljudima u kuću, u život, dečica trče oko vas, kad počnu radosno da lupkaju ručicama po toj ploči od stolice… to treba doživeti, teško je to rečima dočarati!“

Kad jednom uđete u taj svet, ne možete da izađete, jedno se na drugo nadovezuje, kaže Mile. Kad jednom pogledate kako žive ljudi oko vas, ne možete da zažmurite na to, ako ste u sebi uspeli da očuvate makar obrise dobrote, rekla bih ja. Kako je i želeo, njegova grudva je pokrenula lavinu, javljaju mu se i drugi koji žele da pomognu, ali i mnogi kojima pomoć treba. Tako je čovek koji je ostao na ulici u sred zime, sa četvoro dece, u Miletu video poslednju slamku spasa. I nije se prevario. On ume da sluša ljude.

„Nosio sam stolicu porodici u Crvenki koja ima jedanaestoro dece. Tražili su samo stolicu ali kad sam je doneo i video da je to gotovo beznačajno u odnosu na sve što njima zapravo treba, pitao sam šta bi im još značilo. Ništa nisu tražili, samo su se usput požalili da nisu još nabavili ogrev. Otišao sam i uz pomoć prijatelja posle nekoliko dana vratio sam se s punim kamionom ogrevnog drveta. Žena prilazi kapiji, počinje da plače, ne može reč da kaže… To treba doživeti!“

Mile je harmonikaš, od toga najviše živi njegova porodica u kojoj dišu svi kao jedan. Međusobno dele sav posao, strugom, čekićem, ekserima, šmirglom, farbom, lepkom- srcem- popravljaju ovaj svet! Ta energija obuzme vas čim otvorite vrata njihove radionice. Pomalo i posrami, ali sigurno motiviše. Jer za razliku od nas, najviše imaju upravo vremena i volje.

„Ja sam desna ruka svom suprugu“, s neskrivenim ponosom mi kaže Aleksandra, a ja ne mogu da ne primetim njenu nežnu građu i te bele, tako ženstvene, meke ruke.

„Zapravo, ja sam u radionici od ponedeljka do petka, a vikendom su naša deca, mi upotpunjujemo sve porodično. Moj deo posla je sve, od vađenja eksera iz paleta koje treba da se obrade, do šmirglanja, farbanja, ukrašavanja, dodavanja- sve što mi suprug naredi“, dodaje uz osmeh.

Noću mu je u rukama harmonika, danju stolarija. Preko oba posla upoznao je ljude, njihove dobre i loše strane. Proputovao je celu Srbiju i region. Zid njegove radionice pun je dirljivih poruka zahvalnosti dece, porodica kojima je pomogao. I što se više bavi humanitarnim radom, sve je svesniji koliko smo jedni drugima potrebni.

„Verujem u ljude, verujem u dobrotu, mada sam uvek malo pesimističan. Jer zlo je uvek nekako iznad, gore, a dobro dole. To dobro na tren ispliva, malo potisne to zlo, ali uvek se zlo nekako ponovo istakne,  vraća se gore.“

Iz njegove  radionice sada je potekla još jedna akcija. Stolarske popravke za najstarije sugrađane u Novom Sadu i okolini. Ukoliko znate nekoga kome je pomoć potrebna, javite mu. A i ukoliko na bilo koji način možete da pomognete njegove ideje. Jer, kako kaže, najveća je greška ne učiniti ništa, zato što možeš da učiniš malo. Učini koliko možeš.

„Jako lep osećaj, ispunjava, nemaš vremena da razmišljaš o nečem negativnom, samo o lepom i o onome kome ćeš pomoći. A za nešto tako lepo uvek može da se nađe vremena!“, kaže Aleksandra koja uz sav posao u radionici, stiže i da završi i sve druge obaveze.

„Ono što sam ja video i čega sam se nagledao… kad god dođem kući kažem supruzi samo nek su nam deca živa i zdrava, a za sve ostalo ćemo lako.“

Krećem kući, zaustavi me na tren i ćutke mi pokazuje kuću nacrtanu Brajevom azbukom. Već naslućujem da priča nije ni malo lepa. I sigurna sam da je dao sve od sebe da je ulepša. Ta porodica dala bi sve da može da promeni dijagnozu i neumoljivu prognozu za njihovo dete. Mile mu je napravio stolicu, ispunio želju da igra šah sa Borom Čorbom, a zauzvrat dečak mu je nacrtao kuću, jer je to nešto što je shvatio da Mile nema, da mu treba.

Gradi je polako, već deset godina. Ne može brže. Popravlja sve(t).

To treba doživeti.