Meni kad se sve skupi, kad posrnem, kad mi dođe da poludim, kad mi ovaj moj život, ovakav kako sam ga skrojila, postane tesan, iznošen, težak, nesnosan, kad bih iz njega sve najurila, pa i sama pobegla- pokupim pinkle i odem kod moje najbolje drugarice, koja me uvek “podigne”- na svoju fb stranu!
Tamo mi je sve potaman, svaki minus umem da pretočim u plus, svaki problem vidim kao izazov, u sve se doznajem i oglašavam se samo kad sam u pravu, a što bi bilo uvek i sve mi je lepo! Tamo u svemu što prolazim nepogrešivo umem da nađem lepo! Pa i da lepo opletem po onome što nije lepo. Ali to kad gledam druge. Ja, gledano iz tog virtualnog ugla, sve radim sjajno. Naopako da i drugi vide kad mi- ne ide! Da bih iz tog istog života često i sama pobegla, glavom bez obzira. Ako uopšte tada znam gde mi je glava. Ali uvek nepogrešivo znam gde mi je tastatura!
Kaže mi nedavno jedna od najbližih drugarica, s kojom jedva da uspevam da se vidim, sem na fb, zbog naših obaveza oko male dece, posla, kuće, kako prateći nas tamo ima utisak da svi mi imamo savršene živote, sem nje. Da se svi bolje i lakše snalaze. I da su svi lepši od nje! Ko joj je kriv kad gleda i tuđe profile!
Tu samo preletiš pogledom, udariš lajk strogo na ono što će o tebi stvoriti još lepšu sliku, a što ne moraš ni da pogledaš do kraja, ni da pročitaš dalje od naslova. Posebno treba izbegavati čitanje svih vrsta motivacionih poruka, jer te dodatno podsete na to gde si. Odnosno gde nisi. Deljenje takođe nije poželjno jer će onda to i drugi saznati.
Ali u redu, zašto i ne bismo imali mesto na kojem ćemo konačno, pa makar i zbog drugih, svakog dana pronaći i pokazati najbolje od sebe?! Možda nam pređe u naviku, pa sklizne i u svakodnevicu. Možda se vremenom iznenadimo kad život, ovaj koji oblačimo svakog jutra, sve više počne da nam liči na onaj iz izloga! Možda ikako vidimo neku vajdu od toga što odrasli koriste internet! Kad on već daje priliku da zavirimo u svaki ćošak sveta, u prošlost, budućnost, u verovatnoću, u svaku glupost i mogućnost, možda konačno kritičko razmišljanje zameni kritično! Možda, jer to što mogućnost postoji, ne znači i da ćemo je iskoristiti, jer to što smo odrasli ne znači i da smo sazreli.
Nedavno sam putovala za Beograd novim vozom. Kao da sam lebdela kroz nestvarno lepe predele, vinograde, poljane, njive, šume obasjane suncem! Knjiga koju sam ponela da čitam stajala mi je neotvorena sve vreme putovanja. Većina putnika gotovo da nije ni podigla pogled s mobilnih telefona. Mi gotovo da smo se u potpunosti preselili u tu paralelnu stvarnost. Šta smo od ove, koja se još uvek zove realnom, napravili, nije ni čudo što smo pobegli. U to sam se najviše uverila ovih dana jer, evo, još uvek čekam da stignu glasovi poštene inteligencije koja živi (samo) na društvenim mrežama.
Zbog načina na koje preplićemo virtualno i realno nešto nam neizostavno i promakne, ali mnogo toga nikada ne bismo ni videli ni saznali ni spoznali. Generacijski jaz najjasnije se vidi kroz balansiranje između te dve stvarnosti. I mada nam je i dalje neizmerno teško da sebi priznamo da i ta druga postoji, pa kidišemo na nju kao prevarena žena na ljubavnicu, ja upravo to vidim kao sjajnu priliku da se on premosti, sklapanjem iskustava i dolaženjem do najbolje ravnoteže, za obe generacije.
Plašite se da će vam deca puno izgubiti zbog toga što puno vremena provode pred televizijskim i ostalim ekranima? Pa vi im, kakve god sekundarne dobiti radi, to dozvoljavate, pa se kao deca krijete iza dece što su- nemoguća. Pogotovo kad izađu napolje, verujte mi. Još pogotovije kad su van vašeg vidokruga! Mnogo veći problem meni je koliko vremena oni nama daju da provedemo pred raznim ekranima! I šta mi za to vreme radimo. A šta u realnosti ne radimo. Ni za sebe, ni za njih.
Internet je nova igračka i igračka novog doba. Sledstveno tome bolje će je i brže savladati vaše dete od vas. Tako i treba da bude. Vaše je da u tome budete roditelj. Ali ne tek tad kad ovladaju tastaturom. Klikerajte se, igrajte s njima žmurke i lastiš, hranite bube, mrave i ptice, pravite šatore i igrajte žmurke, rešavajte sve te divne problemske situacije mnogo ranije, dok ih još učite da hodaju. Tu gradite poverenje i jačate ih da prepoznaju opasnosti. Da ih izbegnu. A onda ih pustite da oni vama pokažu sve što sami niste saznali, više od onoga što je vaša roditeljska dužnost da znate dok im u ruke ne predate i isti taj kompjuter i doba koje će više biti njihovo.
Prednost interneta postaje i njegova najveća mana, što je dostupan skoro svima. I nije problem u igrački, već u nama koji se njome igramo. Ne u deci, u odraslima! Jer svi koji imaju internet, imaju i mišljenje, kao i dupe. Čak i ako im nikad nije ni malo stiglo iz dupeta u glavu. Ti su za decu, svoju i tuđu, pa i odraslu, opasniji od svih društvenih mreža. Pogotovo kad se umreže.
Zato iskreno verujem u sve te klince novog doba, koji trpe posledice zbog načina na koji većina odraslih koristi internet, da će nas na vreme oterati ispred svih ekrana da opet diskutujemo sedeći na klupama ispred kuća. Ako u tome preteramo, dupe će boleti samo nas, od tvrdih klupa. I igraćemo se odraslih, bez da se pri tom igramo s njihovom budućnošću.
Fotografija preuzeta sa sajta: commons.wikimedia.org