Ulete mi danas majka u kuću, maše mi nekim papirićem pred nosom, smeškajući se pobedonosno:

– Našla sam ti momka za Tamaru!

– Kakvog momka, za koju Tamaru?!- pitam je zbunjeno.

– Još kakvog! Za tvoju Tamaru!

– A otkud tebi  ideja da njoj treba momak?

– I ne treba joj momak, treba joj muž!

– Čekaj, kako to misliš, našla si joj nečijeg muža? Mama…

– Znaš ti dobro na šta ja mislim! Rekla mi je njena mama da nema momka. Žali se da neće ništa da joj kaže, ali ona zna!

– Pa zna kad je majka, njima nikad ništa ne pričaš, a uvek sve znaju. Ili bar znaju bolje. Evo, na primer ja, moje dete čak još ni ne priča, a ja sve znam kad šta hoće! To umeće s godinama, vidim, raste. Da ne kažem, eskalira…

– Znaš koliko bi njoj bilo lakše da Tamara ima bar jedno detence…

– Aha, znači njoj treba momak, muž, po mogućnosti ne već rabljen kao takav, da bi dobila detence, da olakša mami- ako sam dobro shvatila?

– Pa valjda bi i njoj bilo lakše!

– A vi mislite da je njoj sad teško?

– Pa neće valjda ostati sama?!, pita me zaprepašćeno kao da sam najgoru presudu izrekla najboljoj drugarici.

– Pa šta i ako ostane sama?

– … da rodi sebi bar jedno detence, da ima nekog svog…- nastavlja ona, ne sluša me uopšte.

– Čekaj sad, sebi ili mami da rodi, ništa te ne razumem! Evo ti imaš dva, čak ne „bar jedno detence“, imaš i muža i stalno kukaš da smo te živu pojeli, kako će onda njoj biti lakše? Ili njenoj mami?

– Pa eto, da ima s kim da se svađa- odbrusi mi, sada već vidno besna.

– Pa ima mamu! I ko je bliži i brižniji od majke?! I uostalom, zar ti nisi bila u bolnici da posetiš tatu,- pitam je sada već i ja zbunjena.

– Jesam, tamo sam joj i našla momka!

– Na klinici za neurologiju gde su svi cirka jednom munjeni u glavu i najmanje jedan deo tela im je nepokretan? Jao, jedva čekam da joj kažem!

– Sram te bilo!

– Pa dobro i kažeš, nije sramota biti bolestan, bar ne koliko biti sam. I bez „bar jednog“ detenceta.

– On je bio ocu u poseti.

– I posle nekoliko rečenica ti dao broj telefona? On izgleda nije samo brižan već i vrlo, da kažem, nesebičan. Da ne kažem očajan.

– Mi smo se tamo svi lepo šalili, pitao je imam li ćerku za njega, ili ćerka drugarice. Radi u banci i ima svoj stan, pa ti vidi!

– A što onda već nema ženu i „bar jedno“ detence?

– Misliš ti da je to lako!

Ne mislim. Znam da nije. Teže od toga je samo olakšati majkama. I svetu. Ako falširaš, ako ne pogađaš ni donju lagu na ustaljenoj matrici. Ili čak nećeš! To je kao da gaziš sreću. Jer samo to je sreća.

I ja evo ovo moje „bar jedno“ detence već spremam za tu radost, da mi, tačnije, olakša. Premorena, rasčupana, neispavana idem za njim koji tek uči da hoda i samo vičem- sine, ajde ženi se već jednom, ljubi te majka, pa da ti žena pere i pegla!

Ipak, još uvek ništa nije bacilo senku na, do sad dakle neprevaziđen, dobrim namerama popločan, majčinski naravno, događaj koji je imala Nina.

Zvoni joj telefon, stariji ženski glas s one strane „žice“ kaže:

– Dobar dan, evo ja se javljam!

– Molim?, Nina, naravno zbunjena.

– Jel’ to Nina?, pita baka.

– Jeste…

– Pa meni ovde piše da ti se javim…

– Gde vam bako piše?

– Pa na papiru!

– A gde ste našli taj papir?

– Na mojim vratima sine… Piše ovaj broj i piše javi se, a u potpisu Nina…

– A gde su bako ta vaša vrata?!

I dođoše polako do toga da su sprat iznad onih iza koji živi momak koji se Nini dugo sviđao, a ona nikako da se odvaži da mu (po)kaže. Ili on da se odvaži da primeti. Pa je Ninina mama, u najboljoj nameri naravno, poruku namerila da mu zalepi na vrata i samo malo „pogura“ sudbinu.

Samo što je, eto, promašila sprat.  Srećom, shvatile smo ubrzo. Mama to nikad ne bi priznala, a i što bi, kad ima savršen alibi- najbolju nameru!

Sve može da se promeni, samo ona ostaje. U braku, uz „bar jedno“ detence.

A ono, ako preživi naše „najbolje namere“, ni samoća mu, verujem, neće teško pasti.

Fotografija preuzeta sa sajta: https://www.skolskiportal.hr/media/clanci/odluke4.jpg