Život zarobljen u čekaonici

cekaonicaU tom uskom, mračnom hodniku na odeljenju za sterilitet teskoba je mogla gotovo nožem da se seče. Zapljusne me kako stanem na kraj reda, dodaju mi je odmah kao štafetu, kao znak raspoznavanja, dodatno je pojačavajući usiljenim osmehom.

Niko ne voli što je tu, jasno je.

Pokušam da skrenem pogled, sa zidova se smeškaju buckave pufnice, srećni roditelji- kako da dobijete bebu, bombastični naslovi, iscrpna uputstva. Sve dodatno upućuje na to da je greška u nama, da mi nešto nismo dovoljno dobro radili i da je srećna izgleda samo porodica koja uspe da dobije bebu.

Pokušaj da započnem razgovor totalno me je porazio. To su beskrajni monolozi dve ili više osoba zarobljenih u stalnom osećaju krivice i preispitivanju, na samo tu jednu jedinu temu. Za mnoge sam imala utisak da su se toliko srodile s dijagnozom, da je gotovo neguju.

Sledeći put ponesem diskmen, knjigu, namerena da skrenem misli, uzalud. Usko i mračno i naše poimanje svega, baš kao i taj hodnik. Ne mogu (ni) od sebe da pobegnem. Sve i da hoću, nemilosrdno me vraćaju namrštena, usiljeno nasmejana ili ona iskonski srećna lica sa zidova. Svi ti zidovi koje smo jedni između drugih podigli. Mi koji „nemamo“ i „ne možemo“ i oni koji su u tome uspeli.

Šetajući od jedne do druge čekaonice raznih ginekologa i sama sam godinama lutala u tom lavirintu samosažaljevanja i pogrešnih predstava o sreći. „Borba“ sa sterilitetom, „borba“ za potomstvo, još bombastičnih naslova iza kojih stojimo u redu i čekamo nešto bolje od života koji nije ništa do muka, teskoba, nedostatnost. Uvek ta jedna jedina tema, o jedinom što ne možemo.

Grupe za podršku na društvenim mrežama samo su modernizovan, uzak i mračan hodnik, virtuelna čekaonica. Do iznemoglosti prebiranje po istoriji bolesti i neizvesnoj budućnosti utkanoj u rezultate novih analiza.

Samo jedna žena, samo jedna od preko hiljadu njih, napisala je da joj grupa, tako postavljena, stvara veliku presiju i da je napušta jer želi smireno da uđe u taj proces.

Ja sam probala i nešto više od toga. Da napustim sebe takvu. Usredsređenu samo na ono što nemam, što ne mogu. Da se ne definišem onim što jedino nisam. I što možda nikada neću ni biti. Kad sam već izgubila svaku nadu, odlučila sam da ne izgubim (bar) sebe.

Nepošteno je, zar ne, očekivati da ti se podari stvaranje novog života kad ne poštuješ onaj koji već imaš. Svoj. Sve ono što možeš. A jedno sigurno možeš- da izađeš iz tog mračnog, uskog hodnika. Da ne provodiš život u čekaonici. Da ne kriješ ime i prezime iza dijagnoze. Da se ne kriješ od života.

Nije to borba sa sterilitetom, to je borba sa samim sobom i sa sterilnim društvom. Neće moći svako da rodi dete, ali svako može i bilo bi dobro za njega, a onda i za to isto društvo, da rodi sebe. To bih ja napisala na zidu svake čekaonice! Oblepila bih ih nasmejanim licima i onih koji su sami i onih koji se vole i onih koji rade, putuju, kuvaju, troše i zarađuju, pišu, plešu, stvaraju nova obličja života, koji u čemu god radosno izgaraju! Oblepila bih ih najsrećnijim, najživotnijim slikama koje imaju svi ti ogrezli u ono što nemaju! Da osete da su već živi. I dok čekaju. I ako nikad ne dočekaju.

Niko to ipak još dugo neće uraditi za nas. Sigurno ne dok to sami ne uradimo za sebe. Ne možemo srušiti sve zidove, ali svoj možemo sigurno. To mi je bilo teže od višegodišnjeg lečenja steriliteta. Kao da sam kidala sebe, deo po deo, naživo i ponovo slagala.

Možda mi je zato konačno uspela vantelesna oplodnja. Možda sam zato samo devet meseci kasnije ponovo zatrudnela, potpuno prirodno, uprkos svim prognozama i dijagnozama. Ali sigurno sam samo zato osetila da sam živa i pre nego što sam rodila. I tako bi bilo i da nisam.

Zato ću vam i ja reći da nikad ne odustajete, ali ne od besomučnog, iscrpljujućeg pokušavanja da dobijete dete, već od nastojanja da ne izgubite sebe. Sve ono što imate.

Ako mislite da mi je lako da sada to kažem, probajte i vi da olakšate sebi.

 Napomena: Tekst je napisan na poziv Cara Dare da, gostujući na njenom blogu, podelim iskustvo koje sam stekla kroz višegodišnje lečenje steriliteta i mnogo više lečenje svojih pogrešnih misli i uverenja! Hvala joj na prilici da na taj način što više zarobljenih u raznim čekaonicama podstaknemo da oslobode svoj život. I nemojte propustiti priliku da pratite i sve ostale lepe teme kojima se ona bavi!

Fotografija preuzeta sa: http://24.media.tumblr.com/tumblr_lig15mBgHm1qd5dhgo1_500.jpg

Možda vam se dopadnu i ovi tekstovi?

Share

11 thoughts on “Život zarobljen u čekaonici

  1. Ovo je priča o svim našim zabludama, o svemu onome što koči naš napredak, o blokiranim željama, nesuočavanju i konačnom osvešćivanju. Hvala, Ljubice, za ovaj divan tekst. Hvala i Cara Dari na motivaciji. Ovo su istinski motivacioni tekstovi, po mom mišljenju…

  2. Samo izuzetno snažne volje i bogati intelekti, mogu od svoje najveće tuge napraviti svoju životnu mudrost, preboleti je tiho i razložiti na male, pozitivne vodilje ka lepšem sutra. Ti si Ljubice, definitivno jedna od njih. Divim ti se. Iskreno.

    1. Hvala ti Jelena na ovim lepim rečima. Svako od nas ima snagu, nadam se samo da ne mora baš svako i da je upozna kroz neko teško iskustvo.

  3. Meni je takva prica bila za pronalazenje coveka mog zivota. Mnogi su rekli da je to bilo ono „kad se najmanje nadas“. A to nije nista drugo nego „kad prihvatis da je moguce i tako, i da to nije smak sveta. Jer ti postojis. Jer ti zivis!“

    1. Život na različite načine pokušava da nas oživi, izgleda. Mada to često ne vidimo, ili bar ne odmah, kao dobru nameru. Drago mi je da ti jesi i drago mi je da si zato tu gde jesi :*

  4. ali genije si… dusa me boli da gledam one devojke u svom okruzenju koje muce sebe mislima da ne vrede, au ocima im se vidi da im je jedino stalo da „ispune zadatak“…

  5. Lepo si ovo nspisala i objasnila. To se desilo i meni, doduše mnogo pre odluke o vantelesnoj. Uspela sam sasvim prirodno da iznesem na svet dva anđela a ubeđivali su me da nikad neću, čak su me i terali da se otarasim prve trudnoće. Ali poenta je u tome – ne odustati od sebe. Ja sam bila prisebna i vrlo budna, pogotovo drugi put. A tebi želim da se što lakše spustiš niz rolkoster zvani dvoje dece

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *