Vrteška

ringišpil xJuče sam se konačno našla sa drugaricom koja se porodila pre nekoliko meseci, a uz tu i neke druge okolnosti doprinele su da se dugo ne vidimo. I umesto da nam se lica ukoče od osmeha i deljenja svih lepih trenutaka kroz koje je prolazila tokom trudnoće, prvih koraka zajedničkog života sa momkom koji je postao muž, rođenjem njihove curice, vrlo brzo je tepih podigla bura njenog nezadovoljstva koja je protutnjala kroz sve te faze. I što je još gore, tuga. Ona duboka, iskonska, tiha i sveprisutna tuga u njenim prelepim krupnim očima, ona koja dopire iz “mirenja sa sudbinom”, a zapravo svedoči o stalnom opiranju toj presudi.

Ipak, ne dovoljno efikasnom opiranju toj presudi koju je, da sve bude čudnije, sama sebi izrekla. Odavno, valjda i pre nego što je ušla u tu vezu. Donela je odluku i pre nego što je razmotrila. Odluku koja je, začudo, istovremeno za nju i osuda i odbrana. Odluku koja se prenosi s kolena na koleno. Drugačije ne može, život je takav, muškarci su takvi, takav je brak, znači- i ne moram da pokušam da mi bude drugačije. Dobro poznata pasivna pozicija žrtve koja je sama sebi dželat.

Zapravo, ništa tu nije čudno, ali tužno svakako jeste. Čitav taj naš razgovor podsetio me je da smo identičan vodile još dok joj je bio momak i uprkos kojem je ipak “unapređen” u muža. Podsetio me je i na pitanje kako zapravo biramo? Ne samo u vezi. Da li je moguće da je strah jači i od ljubavi, od potrebe za srećom? Da li nam je zapravo dublje usađena potreba za tugovanjem? Tu ne uživaš puno, ali ne moraš puno ni da se trudiš.

On se nije promenio. Da bi bila srećna, nije ni trebao on da se promeni, već eventualno da ga zameni nekim drugačijim momkom. Ali to podrazumeva da se prvo promeni ona sama, ta njena duboka ubeđenja kojima vođena bira, a koja je ukopavaju sve dublje kako godine odmiču. Nastavio je da ponavlja odnos koji ima sa mamom, odnos u kom on svuda ide sam, a kad je tu, uglavnom nije prisutan. Odnos koji su pretočili i u njihovu vezu, od samog početka. Mislila je da će se u braku promeniti. Samo nije ni pomislila da se promeni ona, pre braka. Tako je i brak postao njena presuda i odbrana.

Biramo ponajviše gledajući odnose u porodici. Ponavljamo taj odnos snaga, ne bismo li ojačali. Tražimo iste mane, ne bismo li ih pobedili. Ali otkud toliko puno veza koje nastavljaju da osnažuju slabosti? Veza u kojima jedino strah poraste.  Zajedno dok nas smrt ne rastavi, a da između ni ne osetimo život.

Nije problem promeniti “sudbinu”, problem je promena sama. Teško nam je da menjamo, jer će nam onda možda biti lakše, lepše. A “život je težak”, za život se “boriš”, “posao je muka”, “žena je nevolja”, “svi muškarci varaju”. Sreća se tu nigde ne uklapa. Da joj stremiš, postaje besmisleno. A čitav život postaje nešto na šta smo osuđeni i nešto čime se branimo. Od čega se branimo. I što je najgore, uspeva nam. Jednio nam ne uspeva da se odbranimo od sebe.

Fotografija preuzeta sa sajta: http://pogledaj.to/wp-content/uploads/2012/01/carousel0.jpg

Možda vam se dopadnu i ovi tekstovi?

Share

5 thoughts on “Vrteška

  1. Visoka je lestvica koje je društvo postavilo današnoj ženi kao prepreku do „uspeha“: posao, vizuelne norme, majčinstvo, domaćinstvo… i to onda negde mora da pukne: frustracija, zdravlje, odnosi…

    A kada treniraš svoje slabosti, one jačaju.

  2. Plasi nas nasa svetlost, a ne tama. Sama odluka kao ideja da se upustimo u nesto novo je skepticna vec pri prvoj pomisli. Veoma lep tekst, i jos suptilnije zapazanje apsolutne istine. Svaka cast!

  3. I nažalost, kao što si primetila, mnogo je ovakvih vrteški. Naročito u onim brakovima iz „takotrebanja“. A mnogo je onih koji u brak ulaze iz takvih pobuda. Jer to tako treba. Kakva ljubav, sreća…. to ima samo u filmu, eventualno u knjigama. Možda i u sapunicama, to nisam dobro otpratila.

  4. …Da, strah je definitivno najjaca emocija, jaca od ljubavi svakako…(to je u svojoj pesmi „ljubav ne pobedjuje“ , lepo opisao Balasevic)…nisu nas badava dok smo bili jos sasvim mali, strahom od „baba roge“ na primer , primoravali i o cas posla ubedili da uradimo sve. I priznacete bio je to najefikasniji metod …takav je ostao i do dana danasnjeg , samo sto su te „baba roge“ sada premaskirane u sve i svasta pa im vise ne vidimo ni pocetak ni kraj. I obrisi su se izgubili , ostao je samo strah, uprosceno receno samo i jedino strah , strah od zivota , od ljudi , od promene….strah od sebe…

  5. У праву си. Тужно је помирити се са неким стварима. Али, јако је тешко
    променити себе, ослободити се страха. Лакше је прихватити то што смо изабрали или што су нам наметнули и кукати. Зато и постоје они „вицеви“ о мушко-женским односима од којих се мени диже коса на глави. Али, то сам само ја…

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *