Vojna knjižica vs Radosnica

Tata MDobio Marko poziv da se javi  u Vojni odsek radi preuzimanja novog ratnog rasporeda. Novog/ ratnog? Doznajem se u sve muke mladog privatnog prevoznika Nodija, znam svaku baricu po kojoj šljapkaju Pepa i njen mali brat Džordž, vesti, jasno vam je, već dugo ne pratim redovno. Ali računam da mi neki novi rat ipak ne bi promakao!

To je čista formalnost, umirjuju me znalci, možda ga eventualno nekad pozovu na vojnu vežbu na nekoliko dana. Ratni raspored ne znači da se rat, daleko bilo, planira, nego da se za njega, zlu ne trebalo sprema. Pa na frku u pola noći iz kreveta i iz pameti izbace sve te nekad bubuljičave i nesnađene, danas dežmekaste i opuštene, da ne ispadnu baš potpuno iz forme. Za rat?! Kao da ne znaju da ti ovde mnogo veća kondicija treba da preživiš mir!

Naoštrim se da odem i sama u taj Vojni odsek i baš to da im pojasnim, pošto vremena sigurno imaju, jer rat trenutno srećom nemaju, da se svi mi već borimo, i to sa sopstvenom državom koja nas još kako drži u kondiciji! Te da je poligon za vežbu u svakoj kući, a pogotovo u porodicama koje imaju malu decu. I malu razliku među malom decom. Tu je svojevrsno vanredno stanje i (nije što je moj ali) muž mi je do te mere uigran da komotno mogu u tu vojnu knjižicu da mu upišu da je visoko kvalifikovan i psihofizički spreman za ekstremne izazove!

Ne samo da bi kod nas mogla da bude jedna ta, nazovimo je uslovno ratna jedinica u tom novom, nazovimo ga uslovno ratnom rasporedu, već bi mogli da nam (i ostalim porodicama s malom decom) dodele na ispomoć sve te nesnađene koji sad služe vojsku u civilu! Potpisujem da bi nakon nedelju dana kumili u tom istom vojnom odseku i tražili vezu da ih prebace u pešadiju, u sred zime, samo da malo ‘danu dušom!

Kako izgleda jedan naš dan? Pojma nemam! Nama su dani i noći vezani k’o, da prostite, guzna creva, hvataju se jedno za drugo kao mungosi, a mi (kad sam ga već spomenula) ni ne znamo gde nam je dupe, a gde glava!

Jedemo šta nađemo i kad nađemo, na dečjim tanjirima i po podu, da se ne baci i jer nemamo vremena da idemo da bacimo. Pojeli smo, sigurna sam i dosta toga nejestivog, ali naši nervozom ovenčani stomaci svarili bi sada i kamen. Vrlo je moguće da i jesu.

Spavamo užasno malo i na sitne rate, jako glasnim plačom iscepkane. Ipak, brzina reakcije nam je tada takva da bi se teško mogla i izmeriti. Čim jedan malac da naravno iznenadnu i glasnu intonaciju, mi đipamo i po autmatizmu jurimo u kuhinju, grejemo vodu, spremamo mleko za to manje, prethodno stavljeno u kolica dete i ljuljamo ga nogom, dok u naručju držimo ono starije, teže, grlatije, tik uz uvo, jer naravno da se i ono probudilo. Da, vežba je predviđena za jednu osobu jer je ona druga na svom drugom poslu celu noć.

Posebno sam ponosna na takve, ujedno i najbrojnije na terenu, izazove umirivanja oba na sav glas uplakana deteta, hranjenje mlađeg dok starije vrišti, unapred osuđenih na propast pokušaja istovremenog uspavljivanja oba deteta koja, tek zapleta radi uglavnom spavaju asinhrono. Ali se bude istovremeno. Da, sve te vežbe predviđaju jednu osobu.

tata n dunavIpak, pakovanje za silazak u grad konačno daje prostor za delovanje u paru, zbog složenosti zadatka. U pretoploj sobi presvući pelene oboma, pa ih kompletno obući i zarobiti u sedišta, trpeti nesnosnu buku, otimanje i plakanje (konačno nešto što rade sinhrono- uvek!), obući sebe i, što bi rekli u receptima, prethodno spakovati torbu sa rezervnim stvarima, vodom i hranom.

U vezi sa tim „prethnodno“ zadacima važno je da znate da se njih uvek setite naknadno, da ne kažem kasno, čime dobijate dodatne arije na uvce.

Kad se vežba pakovanja završi, obično se bar jedno od njih dvoje usere, što znači ostav i presvlačenje, uz onu istu buku i pod punom ratnom opremom jer nemate kad da se opet skidate i oblačite i vi sami. Kad konačno sednemo u kola, obično počne da pada kiša ili već padne mrak, zbog čega oni opet plaču, pa se vratimo svađajući se ko će koga da raspakuje i umiri.

Veštine maskiranja smo najbolje savladali! Sva garderoba nam je toliko flekava da se uklapamo u sve pejzaže svih godišnjih doba. Kome zapadne da uspavljuje našu Lenu, na ruke naravno, pa mu se šest puta uzastopno probudi čim je spusti u krevetac, pri čemu to svaki put obnaroduje pesmom, kojom probudi prethodno jedva oborenog u san Nikolu, tražiće da riba i spavaonicu i ćenifu pride svakog dana, samo da iole odmori leđa! Vežba uspavljivanja Lene inače daje im i mogućnost da savladaju „atomski sleva“ kad treba, nakon što je polegnu, naglo da zalegnu, da ih ne vidi kad/ ako otvori oči. Tačnije, kad. Skoro uvek- kad.

Osim što će naučiti da hodaju apsolutno bešumno, moći ćete bez bojazni da ih bacite u sred minskog polja, nakon što kod nas savladaju izbegavanje svih šiljatih, oštrih, grozomornim tonovima nadarenih igračaka  koje su sve, naravno, na podu ili u krevetu. U vašem delu kreveta, tačnije. Samo jedan pogrešan korak vodi vas u pakao ponovnog istovremenog uspavljivanja oba glasno uplakana deteta.

I ovde su posete retke, kratke i uglavnom svedene na priču o onome što vam se dešava na terenu, uz čežnjiv pogled dok slušate šta se u međuvremenu dešava mimo vas. Osećaj da i sami živite mimo sebe i svog života koji je ostao tamo negde, stoji ili teče dalje bez vas, nešto je što nam je konačno zajedničko.

Koliko zapravo imaju ruku, šta sve mogu da izdrže leđa, kolika im je tolerancija na frustraciju i buku, koliko toga, to jest, koliko sebe mogu da se odreknu, gde su prave granice strpljenja, umora, gladi, gde je tačno ta ivica suza i ludila, koliko dugo možeš da se ne tuširaš, da ne piškiš, da reči i radnje besomučno ponavljaš, to je samo mali deo veština i znanja koje se mogu steći u ovom našem vanrednom stanju.

tata citanjeI za razliku od tog vašeg rata, sve ove naše muke se zaborave, a zaraćene strane se srode u jednu. Jer za tu borbu ključan motiv, koji u vašem ratu izostaje, je ljubav. Ogromna, naizreciva ljubav prema tom naizgled slabijem protivniku koji se vešto uvuče u tvoje redove i pod kožu. Ljubav koja učini da svu težinu tog terenskog rada zaboraviš, da pamtiš samo kako si učestvovao u građenju, stvaranju, a ne u uništavanju jednog života. Odnosno, dva života. Istovremeno!

Umesto u vojnu knjižicu sve to upisuje se u Radosnicu.

Manite se zato Stivena Sigala i blanko priprema za rat. Dajte vi sve te dežmekaste i sve te nove nesnađene nama da ih pripremimo za mir! Da vide kako se razoružava osmehom i gde su prave granice sreće. To su granice moje države. I to je jedina smislena bitka koju za državu treba voditi.

Možda vam se dopadnu i ovi tekstovi?

Share

8 thoughts on “Vojna knjižica vs Radosnica

  1. Svaka vama čast! Prvo na tome što ste tako dobar tim, a onda i zato što na sve gledate s ovakvom vedrinom i sjajem. Biće uskoro bolje, kad počnu zajedno da se igraju, tako kažu iskusni. Šaljemo vam zagrljaje i podršku, drž’ se, vojsko! 🙂

    1. Hvala ti… Početak je toliko težak, to stalno balansiranje između raja i pakla, toliko ispuni i istroši, nikako da pišem o tome… Humor u svemu tome zaista dođe kao spas- povremeno 🙂 Samo još ne znam kad će kraj tog teškog početka 🙂

    1. …a tek vežbe na terenu! Te najviše otvaraju u struku 😉 Hvala ti.

  2. Meni si natjerala suze na oči. Na momente sam se smijala prepoznavajući svaki red kao svoj. Idi i reci im baš ovako… Divna priča! Hvala ti <3

  3. Ovo delim!! Baš ovako im treba reći u brk! Kakav rat, kakvi bakrači! Naši stari govorili; Ne prizivaj zlo, dođe i samo! Hipici takođe govorili; Vodite ljubav, a ne rat! Ovim očigledno fali još krvavih para. Bravo za tekst!

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *