Šta radi inkluzija posle škole, popodne, vikendom?       

„Krenuli smo od onoga u šta verujemo, a to su njihove sposobnosti i talenti, jer to mi vidimo kada gledamo svoju decu. Ne gledamo ih kao ostali, prvenstveno kroz hendikep s kojim žive. Želeli smo svima da pokažemo šta oni sve mogu“,  započinje priču Natalija Lazić, producentkinja, zamajac projekta „Svi smo isti“ koji realizuju udruženje „Nebograd“ i ansambl „Kolo.

To je filmski kabare koji rade osobe sa invaliditetom. Da biste na to pomislili, verovali da je moguće, potrebno je da budete spremni da pomerate granice. Ne onih sa kojima radite, već onih koji će biti u publici. Koji misle da je dovoljno ako je inkluzija, kako tako, aktivna samo u prvoj smeni.

„U kabare su uključene osobe sa različitim oblicima invaliditeta i svaka od tih grupa ima onu vrstu podrške koja joj je potrebna. Kada je kreativni tim birao učesnike vodili smo se time za šta su nadareni. Skupila se grupa entuzijasta, profesionalaca koji su želeli da naprave nešto novo i tako je sve krenuo,“ dodaje Natalija.

Ona je po profesiji producentkinja. Majka je devojke sa autizmom. Roditeljima sa tim iskustvom nije nepoznanica da pođu od svega što njihovo dete može, što veruju da može, oni to rade svakodnevno. Mnogo je teže društvu proširiti vidike.

„Motiv je upravo da se osobe sa invaliditetom prikažu na jedan afirmativan način, kroz njihove talente, njihovu kreativnost, kroz ono što umeju, a ne da se o njima priča na način da ništa ne mogu ili da mogu vrlo malo toga. Ovo je način da se kroz umetnost, kroz kulturne aktivnosti pokaže da osobe sa invaliditetom mogu toliko toga da pokažu“, kaže Natalija.

Posetila sam ih jednog nedeljnog prepodneva i dirnulo me je do suza kako se puni entuzijazma, sa neskrivenim ponosom, spremaju za 3. decembar, Međunarodni dan osoba sa invaliditetom. Da što bolje iskoriste taj jedan dan kada ćemo možda malo više misliti na njih. Primetiti da postoje. Da nam za to kratko vreme kažu da su tu sve vreme. Drugačiji nego što mislimo. Isti kao mi.

Đorđe Makarić, reditelj tog projekta, prvi je u svetu napravio inkluzivni mjuzikl od sat i petnaest minuta. Niko do tada nije u kontinuitetu toliko radio sa autističnim mladim osobama.

Tajna tog uspeha je da sam samo verovao. Doktori su mi rekli da je nemoguće. Roditelji su mi rekli- divno je što s našom decom neko hoće da radi! Ceo proces je trajao pune tri godine. Kada se to završilo mi smo izašli na scenu i desila se čarolija! Imamo mjuzikl, sada nastavljamo s filmskim kabareom i ne zaustavljamo se!“, ponosno kaže Đorđe.

Kroz igru i pesmu oni grade sebe, kao osobe, postaju ozbiljniji, poboljšavaju dikciju, držanje, motoriku, sposobnost komunikacije. Promenu vide svi, ali što je najbitnije, i oni sami je osete.

„Volim da dolazim ovde, igram se sa drugarima, lepo se družimo, lepo izgleda kad imamo neki nastup“, nasmejana, prelepa Divna pokušava da mi prenese koliko sve to njima znači. Dok jedni uvežbavaju svoju pesmu za nastup, ostali ih bodre iz publike.

„Ja volim da kažem da oni zaista rade na publiku jer kada vide scenu ispred sebe, kada vide zadovoljna lica, dobiju aplauz, oni zaista postaju pravi profesionalci i ne znaju za prepreke u smislu komunikacije sa publikom, kontakta sa njima i prenošenja pozitivne energije i to je samo deo stvari koje sam od njih naučila. Oni zaista imaju poseban vid interpretacije i iskustvo sa njima mnogo mi koristi u pedagoškom radu“, kaže muzički pedagog Marija Družijanić.

Kaže da ne veruje da će odmah napraviti veliku promenu u stavu, ali da se trude da stvore kritičnu masu, da imaju što više izvođenja u Srbiji, pa i u inostranstvu. Da pokažu taj primer dobre prakse i tako motivišu druge da se uključe i umreže.

Svo troje veruju da je ovo, bez obzira na prethodne profesionalne angažmane, vrhunac njihovog dosadašnjeg stvaralaštva.

Ovo iskustvo koje sam dobio sa njima ne bih menjao ni za šta na svetu! Ja jesam reditelj koji ima sa strane i svoje projekte sa profesionalcima i mnoge nagrade, ali ova „životna“ nagrada koju sam dobio radeći sa njima, to je nešto specifično, posebno, što ću čuvati i negovati“, ističe Makarić.

Odlazim tako ponosna na sve njih. Tek kad vidim roditelje okupljene u uglu, vire kroz vrata, gledaju ih. Mešaju se radost i teskoba u tim pogledima. U tim životima koji su ih naveli da više cene sve što imaju, da se za to čvrto uhvate.

I shvatim. Ne sažaljenje. Poštovanje. To je prava mustra inkluzije.

Jer jesmo svi isti. Trudimo se kroz razne izazove da dođemo do najbolje verzije sebe.

Oni često mnogo više nego mi.

 

Share

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *