Rečenice u (svoja) četiri zida

tired-m

Na tri stvari u Srbiji možeš uvek da se žališ- na vlast, na zdravlje i na vreme. To nam je uvek loše. I mi nemamo nikakve veze ni sa jednim, ne zavisi od nas!

Pod vlast podpadaju i šefovi, a pod vreme ne toliko meteorološke, koliko patološke osobine, da je uvek bolje neko drugo vreme, uglavnom prošlo, a da bolje neće ni doći. Samo ni neće. Ko bi nam takvima i došao.

Tim razgovorima i unutrašnjim monolozima tešimo, “hrabrimo” jedni druge i idemo dalje! Guramo dalje, tačnije. Bežeći od prave utehe i iskonskog ohrabrenja, od svega o čemu se pred sobom i pred drugima ćuti. Od svih tih rečenica u očaju izgovorenih u četiri zida, kojima smo podigli zidove između sebe. I sebe i života samog.

Najgore sam izgovorila kad sam počela da savladavam roditeljstvo, najpre kao mama jednog, a ubrzo još jednog deteta. I najbolje. Ali te se dele na sve strane, njima se leči savest, gradi balans i savršena fasada. Ove prve se guraju u sebe i pod tepih.

Prešla sam dug put da bih postala mama, brojne intervencije i dve vantelesne oplodnje da bismo konačno dobili Nikolu. A onda, svega devet meseci kasnije, samo smo saznali da opet čekamo bebu, to je bila Lena.

Za razliku od mnogih parova, mi smo uspeli. Za razliku od mnogih koje su prešle i teži put, ja sam postala mama. I zato ja sad, ma koliko stajala iza svojih izbora i borila se sa svim što oni nose, a o čemu pojma nisam imala, ne smem da se, kad mi dođe, požalim. Treba da me je sramota čak!

Sve knjige o vaspitanju koje su mi pale pod ruku sam pročitala, pažljivo birala opremu, pregovarali smo o smernicama vaspitanja, tehnikama i metodama, namestili smo se i čekali servis, dok nismo shvatili na kakvom klizavom terenu igramo. U knjigama je delovalo da će uslovi uvek biti savršeni i da će najbolja moguća reakcija, za nas i za dete, prosto samo da sklizne. Dok nismo proklizali mi.

Ma kakva sramota, bivala sam nakon toga sve zabrinutija što sam više gledala, čitala, pratila objave, statuse, fotke većine drugih roditelja! Pitala sam se sve češće, kako bismo upadali u neku tešku fazu, volim li ja ove moje uopšte i jesmo li mi uopšte srećni?!

Uvijeno, duhovito, ali ipak iskreno, podmetala sam utiske o tome koliko nam je na momente teško, sve tim istim prelepim fotkama dokumentovano, da se vidi šta sve ume da bude iza njih pričala sam o povremenim posrnućima naše male naučno- istraživačke radionice i previranjima među njenim članovima i unutar njih samih. I već za to malo dobijala po nosu.

Jer deca su naša najveća radost, ja živim zbog njih, ona su moj život, ona mi daju najveću snagu, nema toga što ne bih uradila za njih. I ‘ajd sad! Kako onda ja da kažem da meni ovi moji crpe poslednje atome snage, da mi muž juri između nas troje i dva posla, da su na meni sva presvlačenja, oblačenja, hranjenja, pranja, kuvanja, igranja, umirivanja i animiranja u beskrajno dugim satima kad ga nema. Kad nigde nikoga nema.

Da po pet dana jedva malo izađem u dvorište, sa njima naravno, ili bar sa jednim od njih dvoje, a da ne pamtim kad mi je neko došao, ili sam negde otišla ja. Sama. Satima, danima, nedeljama, mesecima tako u krug, dve godine. Kako mi padne mrak na oči kad jedno pa drugo uz plač otovre oči čim uveče konačno utonu u san, pa na smenu, ili simultano, drže stražu do pred zoru. Kako svako “slobodno” vreme dok spavaju kuvam, sređujem veš, sklanjam i pripremam, krećući se kroz rođenu kuću tiho kao lopov. Ne uspevajući da ukradem ništa za sebe.

tired-mom

Upravo zato ću da kažem, ja živim zbog toga što sam živa! Pa kad već jesam, trudim se da uradim i poneku dobru stvar. To što imam decu sigurno je jedna od najboljih ikada. I jedna od najtežih. Sa njima i za njih puno i prelepo radim, ali radim i na sebi. Na svemu ostalom što volim i što jesam, osim što sam mama i ponosna sam što će tako, gledajući me, upoznati bar deo bogatstva uloga koje su i pred njima.

Ništa me do sad nije pokrenulo toliko, tek uz njih sam osetila koliko zapravo mogu, ali najveću snagu mi ne daju uvek oni! Ponekad mi je da muž, ponekad prijatelji, roditelji, njegovi roditelji, baš zbog toga što mi nije ni malo lako da sazrevam, jer me na to motiviše njihovo odrastanje. Ne trebaju ti deca da bi uvek iznova rastao, ali ja sam tek uz njih odlučila da prestanem da se ponašam kao dete.

Nije lako odreći se svog višegodišnjeg komfora, puno je toga što moram da uradim za njih kad mi se ni malo ne radi, kad bih konačno da spavam, jedem, da ništa ne radim! To je ispit na kojem često padam, kad uporno, ma šta radila plaču, plačem, psujem, očajna sam, razočarana, premorena, pod znak pitanja stavim svaki svoj izbor i život sam!

I objasnim im sve što uradim i kažem, ponosna što gledajući me i u najgorim izdanjima upoznaju čitav dijapazon osećanja, reakcija, padanja i ustajanja. Što znaju, ili će zahvaljujući tome vremenom shvatiti, da to nema veze sa njima, već samo sa mojim nesnalaženjem na situaciju u kojoj smo zajedno. Da imaju nesavršenu mamu koja se trudi da uz njih postane najbolje izdanje sebe. Da i deca “podižu” roditelje.

Postavljam im na razne načine jasne granice i uvek nudim alternative. Nikada ih nisam udrila, niti ću. I ovo nemoći što pokazujem me izjeda, upravo jer se o tome uglavnom ćuti. Pa dok ne nađemo i sami alternativu u prikazivanju i tih teških faza roditeljstva, pronašla sam način kako da sve te rečenice koje nas tište i o kojima krišom pitamo druge, nama bliske mame, jasno i glasno izgovorimo:

‘bem ti državu u kojoj mi dete tri meseca plače od grčeva po ceo dan!

Jaka im je ta vlast kad im bebe po celu noć ne spavaju!

Kakva je to opozicija kad ne mogu jednu bebu da ubede da jede brokoli!

Kad smo mi bili bebe, nije nam na pamet padalo da isterujemo starije iz pameti!

Mi smo sami išli na nošu, nije morao niko da nas tera!

Toliko se dugo nisam farbala da mi glava puca koliko me boli!

Postoje i one rečenice, naizgled radošću roditeljstva ohrabrene, koje zaista treba da ostanu u svoja četiri zida- ko nema sina/ ćerku/ dete, ne zna šta je najveća ljubav/ radost/ snaga u životu, pa ni šta je život sam. Jedno je kad detetu pokažete i objasnite svoju povremenu nemoć. Nešto sasvim drugo kad povređujete one koji decu možda nikada neće imati. Kad vređate život sam. To se lako može objasniti. Ali, teško da bi vam se objašnjenje svidelo.

Fotografije preuzeta sa sajtova: http://www.mommadreamsbig.com/ i www.scarymommy.com

Možda vam se dopadnu i ovi tekstovi?

Share

8 thoughts on “Rečenice u (svoja) četiri zida

  1. Ljubice, znam da je tesko. I ja sam u takvim situacijama jako cesto. doduse, sa ovom mojom jednom, a imati dva je, verujem, duplo lakse.
    Izdrzi jos malo. Ako nista drugo, na neke stvari ces se navici. Ja sam se nocas budila tri puta na povike „Mamaaaaa“, a obozavam da spavam. Ali, pomirila sam se sa tim da se naspavati necu jos dugo. I nekako mi je lakse. Ustajem jer znam da moram i da tako treba.
    Koliko god da nemas vremena i da si umorna, pokusaj da bar na kratko mislis na sebe. Uradis nesto sto volis. Da ih na sat vremena pricuva neko drugi dok odes do prodavnice, na kafu ili makar prosetas. Veruj mi da ce te preporoditi.
    I ne izbegavaj ljude. Mama si, umorna si, ali lepo je kad ti neko dodje, malo cete da se ispricate, a i odmenice te. Pa samo na 5 minuta da se neko poigra sa njima, znaci. A svaki gost je spreman na bar toliko.
    Hajde, glavu gore, osmeh na lice i jos 2 kafe u nizu pomoci ce ti da se oraspolozis. Ja vec drugu pijem :).

    1. Hvala ti na tako iskrenom odgovoru. Znaš i sama, puno znači kad znaš da svi to prolaze. A znaš i kako je kad dođu klinci, skoro kao da si dobio boginje, svi te zaobilaze, jure za svojim obavezama, menja se priroda odnosa sa većinom prijatelja i to je tako. I traži vreme za privikavanje. A vreme za sebe je svakome važno, posebno kad nosiš tako važnu ulogu. Trenutno nam baš ni okolnosti ne idu na ruku, ali kome u Srbiji idu.

  2. Nesto mi uvek zabaguje kad hocu da ti ostavim komentar 🙁 Odlicni su ti ovi predlozi: blame it on vlast ili vreme, za svoje izazove u roditeljstvu. Mogla bih da pocnem da ih primenjujem na svakodnevnom nivou. Roditeljstvo je najlepsi, ali i najtezi zadatak koji mozemo imati i svako ko ovo drugo porice taj i laze.

    1. A meni deluje da ti nikad nisi ljuta i da se nikad ne zabaguješ. Sad mi je lakše 😉

  3. У многим реченицама сам се препознала. Подржавам све написано!

  4. Nije lako odreći se svog višegodišnjeg komfora, puno je toga što moram da uradim za njih kad mi se ni malo ne radi, kad bih konačno da spavam, jedem, da ništa ne radim! To je ispit na kojem često padam, kad uporno, ma šta radila plaču, plačem, psujem, očajna sam, razočarana, premorena, pod znak pitanja stavim svaki svoj izbor i život sam! – Ovo žene poriču, jer misle da su samim tim što su umorne i što žele vrijeme za sebe, loša majke! no ja uvijek ponavljam – sretan roditelj=sretno dijete. Nismo roboti koji napune baterije. Majke su osobe, koje također imaju svoje potrebe. Pogrešno se, ako se majka brine za sebe, to tumači kao sebičnost.

    1. Pa tako ispadne, ako priznaš da ti je povremeno užasno, da i izgovoriš užasne stvari, ispada da si užasna majka. Važno je pričati o tome. Hvala ti.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *