(Po)kretanje

njubiOve jeseni moj dečak je prvi put sam stao na svoje noge i polako počeo da savladava hodanje. U isto vreme moj tata odjednom više nije mogao da stane sam na svoje noge. U roku od samo nedelju dana potpuno je prestao da hoda, iako je u krevetu mogao donekle da mrda noge. Gilan Bare sindrom jednom u 100.000 ljudi grubo ošteti periferne nerve i mijelinski omotač. To i tri meseca ležanja, koliko su trajala razna ispitivanja i čekanja, istopilo mu je mišiće.

Odjednom obojica u pelenama, obojica u kolicima, puno toga bi hteli, jako malo toga mogu sami. Jedan prvi put uči da hoda, drugi ponovo. Ali obojica jake volje i neviđeno uporni pred našim očima prikazuju čuda! Svakodnevno padanje, ustanjanje, vežbanje, besomučno ponavljanje naizgled malih, beznačajnih pokreta, beskompromisno verovanje da će posle kog god ponavljanja biti kako žele.

Kako se gradi velika promena, gledam svakodnevno. Koliko je vežbanja potrebno za samo jedan mali korak! Čak i kada sve radi za tebe, vreme koje si ostavio iza sebe i vreme koje tek dolazi, a kamoli kad je potpuno obrnuto. Možda baš zato pogotovo tad!

Moj tata ne čuje dobro, ali neke stvari jednostavno ne želi da čuje. Doktori su izrazili sumnju da će moći ponovo da hoda jer je jako atrofičan, udar bolesti bio je brz i jak. A opet, i njih je toliko dojmila ta njegova ogromna želja i vera u uspeh. Čak i oni znaju koliko je stamenih dijagnoza ničice palo pred nepokolebljivom voljom. Pred upornim svakodnevnim vežbanjem.

„Ma kakva kolica Ljubo moja, ja planiram da razmrdam ove moje noge, zajedno ćemo Nidža i ja!“

Dok mom dečaku sve jača moć koju oseća, sve više sveta koji osvaja, daju vetar u jedra, tatu napred vodi ta užasna nemoć, pelene, kolica, stid… i sećanje na svet koji mu je bio pod nogama. Vodi ga sve ono što ne želi da propusti i sve ono čega ne želi ni da se seća.

Jer jedno je kad padneš, sasvim drugo kad si pri tom i ponižen. To je jedna od najvećih sramota bolnice u Somboru, u kojoj je najpre ležao. Nikad ga nisam videla da plače, do tad. Zagušljiva soba u kojoj prozori ni ne mogu da se otvore, u nju nagurano sve što je ikada smetalo na odeljenju i nekoliko golih, nepokretnih staraca, nos peče od smrada kad uđeš, pa zato valjda sestre ni ne ulaze. O pacijentima više brine njihova rodbina, mama je svakodnevno putovala da ga presvlači.

A one? Dogurale su mu stolicu za vršenje nužde, čoveku koji ne može da stoji, kolica koja ne mogu ni da se zakoče… završio je na podu, dozivao ih i čekao, kasnije smo saznali da su mu tada i rebra napukla. Sigurna sam da je tad u njemu „puklo“ sve. To je jedan od onih momenata kada donosite odluku da ćete ili živeti ili umreti, stati ili nastaviti dalje.

Premestila sam ga u Novi Sad i on je polako krenuo. I od tada ne staje, svakog dana, predano, mic po mic, pokret po pokret, sklapa neviđeno sitne delove u celinu čiji ćemo krajnji oblik tek videti. Ne razmišljamo više o tome kad će to biti. Idemo polako ka tome, osnaženi svakim novim pomakom. Prvim i ovim iznova napravljenim.

To što svakodnevno vežba polako mu krepi telo, a odmah duh. Osmeh kojim se brani zamenio je onim koji pleni. Sara, moja bratanica, njegovo prvo unuče, hrabri ga podsećanjem na to kako ona vozi rolere- ja kad padnem, malo pokmečim i- idem dalje, pa neću valjda ostati da sedim!

To je to. Možeš da čekaš da te motiv pronađe, a možeš i da se pokreneš ka njemu. A možeš i da ostaneš da sediš. Da, iako možeš da hodaš, ne stigneš nigde. Ali onda moraš da tražiš izgovore. A oni ne vode daleko. Čak ni dalje. Živiš ono što svakodnevno, uporno, predano vežbaš.

Za koji dan moj dečak će napraviti prve samostalne korake. Proći će još mnogo dana dok moj tata konačno ponovo sam stane na svoje noge. Ali jedno je bitno, do tada sigurno neće stajati u mestu, iako ne može da hoda.

Fotografija preuzeta sa sajta: http://www.missioncatalyst.org/wp-content/uploads/2012/11/Start.jpg

Možda vam se dopadnu i ovi tekstovi?

Share

28 thoughts on “(Po)kretanje

  1. Pitam se, kako li spavaju ljdi iz ovakih priča… znaš na koje mislim.
    Ili i nisu ljudi?

  2. Draga moja, pročitala sam tekst pa ne prestajem da razmišljam o njemu. Teško je kad se neko tvoj nađe u rukama ljudi koje nije briga. A kako te iz Sombora ume da ne bude briga, na žalost, jako mi je poznato i njih treba zaobilaziti u širokom luku i tražiti alternative. Ali ima jedna dobra vest, a to je da svako od nas svog lekara nosi u sebi. Ljubav porodice i za porodicu je možda najjače gorivo koje tog lekara podstiče da radi svoj posao. Malo po malo, dan po dan, korak po korak. Samo da se ide napred i ne posustaje.

    1. Tog lekara smo nekako i pokrenuli, ali jadno je što to tako ide. Kad shvatiš da si sam u tome i da će ti biti onoliko dobro koliko ti upreš tada, srećom, shvatiš i koliko možeš da uradiš sam za sebe. A onda se pokrenu i drugi…

  3. Veoma potresna i dirljiva priča, čestitke za tvoju snagu i hrabrost, nisam do sada doživela neprijatnosti sa lekarima iz mog rodnog grada, ali je zapanjujuće i zastrašujuće kako oni koji bi trebalo da budu najhumaniji, ustvari to nisu. Naprotiv, daleko, daleko su od toga. Ali to nije samo u tom gradu, takvih medicinskih radnika, na žalost ima na svakom koraku. A u to se jesam uverila. Divna si osoba, dobar čovek koji je uvek spreman da pomogne, makar i samo nekom lepom rečju ako drugo nije u tvojoj moći i jako mi je žao što u ovim mesecima koji su za svaku ženu i majku jedni od najlepših u životu, ne možeš da budeš spokojna i potpuno zadovoljna i srećna jer znam da ti se srce lomi zbog toga što je tvoj tata bolestan. Ja mu želim od sveg srca da pobedi bolest i da stane na svoje noge i da kao i svaki deka uživa sa svojim unucima, jer su to za bake i deke najveće radosti koje nekada, verujem i pomognu da se desi čudo…

    1. Hvala Neno na podršci i svim ovim lepim rečima. Bolest uvek ima dve strane, ako išta dobro ima onda je to što nas pokrene i što okupi dobre ljude.

  4. Draga Ljubice hvala sto ste podeili ovu pricu sa nama. Nadam se da ce Vas otac da se oporavi i da cete zajedno uzivati uskoro! Mene je Vasa prica podstakla danas, da ne mislim o stvarima koji mi se cine kao da su problem i ne tugujem unapred vec da pokusam da ih prebrodim i pobedim. <3

    1. Hvala Jelena na čitanju i na lepim rečima. Bar neka dobra strana bolesti je ako mobiliše snagu u nama za koju nismo ni znali da postoji, ili ako ljudima oko nas da novu vizuru.. Posle tog tatinog iskustva, teško mi je da za nešto kažem da mi je- teško.

  5. Prvi put čujem za taj sindrom. I moja mama je skoro odjenom prestala da hoda, ali njoj nisu ništa konkretno otkrili. Sada se pitam da nije i ona od toga bolovala…

    1. Vrlo je redak eto jedan u 100.000. Nije neka uteha ni što znamo kad mu leka nema. Tj ima, imunoglobulini kojih u bolnicama nema jer su užasno skupi… Oporavak- uglavnom dođe postepeno, ali posledice su uglavnom teške…

  6. Rasplakali ste me. Dirljiva priča o večitim počecima, o tome da čovek dok god je živ može da stvara čuda, kao vaše dete i vaš otac, a da s druge strane opet postoje oni koji su čudovišta u ljudskom obliku. Život to čudesno tkanje ne zna za dobro i loše- mi smo u njega uneli te kategorije – a ova priča je jedna od onih koje nas, evo, baš na božićnu noć teraju da promišljamo i sabiramo koliko smo i kakvi smo to ljudi… Hvala vam1

    1. Hvala i Vama Marina na ovako lepom i iskrenom ohrabrenju, to mnogo znači!

  7. I ja sam mog tatu prvi put videla kako place prosle godine nakon velike operacije.
    Operacija posle koje on vise nije ono sto je nekad bio. Isto tako svakodnevno se nadamo i borimo da se bar donekle vrati na ono svoje staro ja.
    Ovo je drug put za kratko vreme da nas je put naveo na obilazenje bolnica, lekara i specijalista. I moram reci da iako zivimo u drzavi koja se smatra kao jedna od najboljih u Evropi, zgadjena sam pojedinim zdrastvenim ustanovama i lekarima ovde i nacinu na koji tretiraju pacijente.

    Zelim tvom tati puno snage, hrabrosti i dobrog zdravlja i da sto pre stane na noge.

    1. Hvala ti Bobo, takođe. Probude takve stvari neke nove snage u nama i ukažu i na sve te divne Ljude, sem ovih koji to nikada neće ni biti…

  8. Moj je svekar bio tamo mesec dana. Bilo je svega. I dobrij i prijatnih sestara i doktora do onih kojima ni nacrtanu ovcu ne bih poverila. Sve u svemu, toliko je lose stanje u bolnicama, i uopsteno i pojedinacno, da mi je pomalo drago sto mi cerka, posle zavrsene srednje medicinske upisala Filozofski. Nece imati to iskusenje da postane cudna sestrica koja nije ono sto bi trebala biti.
    A situacija padanja i ustajanja u bolesti je veoma bolna. Kako za bolesnog tako i za njegove bliznje. Toliko bolno, sa strane, izgleda ta silna zelja za zivotom, sto je normalno, i to u situacijama kada se unapred zna da je kraj blizu da je to gotovo neizdrzivo.
    Prezivela, prepoznala sebe u tome i shvatila da se nisam sama i jedina tako osecala – da se na mene srucio citav svet.Toliko bolan i strasan da sam mislila da necu mocu.
    Na zalost, moj svekar nije. Bice tesko pamtiti to.

    1. Hvala vam na ovom komentaru… Nekako se nadam da posle svega, bar vremenom, ostanu upečatljivije sve dobre stvari koje samo sa njima prošli.Trudim se više nego ikad što više lepog da mu priuštim. Kamo sreće da smo takvi bili i ranije, a ne da nas tako jako opomene jedino bol.

  9. U nama čuči neslućena snaga, ali je nismo svesni. Uvek je potrebno nešto da nas pokrene, ulije nam snagu, motiviše nas…Tvoj tekst je baš takav. Hvala ti na ovoj divnoj, iskrenoj priči.

  10. Ljubav je, kao i uvek i svuda, najveći pokretač, tako da ni malo ne sumnjam da tvoj tata neće uspeti uz svu podršku koju ima, veliku želju za tim i da zaista stane na svoje noge. Želim mu, iz sve snage, da dođe do svog cilja.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *