Oslobađanje (od) mame

djucaIdemo od kuće na nekoliko sati, spakovano sve, naglas se preslišavamo, konačno polazimo…

– Žuća hoće napolje!- odjednom dovikuje muž iz kuhinje.

– Ne može, mrak je i hladno je!

– Ali grebe vrata jako!

– Briga me, puno je dvorište mačora!- neumoljiva sam ipak.

– Ama, pusti ga da ide, nije više mali, ima gde da se sakrije i treba da se snalazi!

Zaustim da kažem nešto, ali odjednom reči ni od kuda! U trenu me je ova scena vratila u prošlost, kada sam pre mnogo godina na poklon dobila preslatko štene, ženku sibirskog haskija. Pitam mog prijatelja kinologa kako da brinem o njoj.

– Možeš da brineš, a možeš i da rasteš uz nju. Ovo drugo bi obema više značilo. Ne moraš odmah da odlučiš šta ćeš.

– Ne razumem… Ja ne znam ništa o čuvanju pasa. I zar ne treba da raste ona? Mada se ne bih bunila da nekim čudom još porastem i ja- pokušala sam da se našalim.

– Nije važno šta znaš o njima, već šta znaš o sebi. Ovo ti je odlična prilika da to saznaš. Čak i da vidiš kakav ćeš eventualno biti roditelj!

Umesto kinologa dobila sam psihologa.

Žuća je brz i spretan. Raste uz još četiri mace, pomenutu haskicu i belgijskog ovčara. Toliko su svi različiti da nema šta već nije naučio od njih. Pre svega kako da se snađe u svetu oko sebe. A izgleda i kako da izađe na kraj sa mnom. Porazila me je činjenica da sam mu i sama ono od čega ga čuvam- pretnja za njegov opstanak. Jer ga preterano štitim.

Možda nije sasvim srećan, ali je uvek sit i bezbedan! I on je već ko zna koji moj mezimac sa takvom sudbinom. (Ako mene pitate, zato su i opstali!) Kako nađu negde mesto za spavanje, unutra ili napolju, žurim da im tu stavim mekano ćebe, prinosim posude sa vodom i hranom, uređujem da im bude lepše, čini mi se, da se na vrhu krova slegnu i tamo bih se popela!

A oni? Nezahvalnici! Više ni ne priđu tu, traže novo mesto! Kao da ja ne znam (bolje od njih) šta je bolje za njih! Čistim ispred njih i za njima, sve im sklanjam, njihovo je samo da uživaju i da naravno nigde ne idu, ili makar nigde daleko (od mene). A oni? Sve bešnji, sve grublji, sve nezahvalniji!

Čuvala sam ih, umesto da ih učim da se čuvaju sami. To će kad porastu, mislila sam. Ako ikad dovoljno porastu, tačnije.

Sad znam, nije ni malo slučajno što su (pre dece) u moj život ušle baš te životinje koje toliko vole slobodu. Izborile su se nekako sa mnom, uz jako Markovo lobiranje. Za ono što im pripada. Za duge šetnje bez kratkog lanca. I nije mi slučajno u život ušao baš Marko.

Tako sam i ja konačno, evo, počela da rastem, čudom nekim! I konačno prestala da brinem (jako).

Pre nego što se odlučite za decu, verujte mi, nije loše da odete do psihologa. Ili kinologa, izgleda da je svejedno!

A što se moje dece tiče, sreća pa imaju i oca!

Možda vam se dopadnu i ovi tekstovi?

Share

2 thoughts on “Oslobađanje (od) mame

  1. Sjajno 🙂 Meni fale moje kere i čitavih 16 godina u kojima sam rasla, srasla, čuvala njih i one mene. Bile su mi sve i to razume samo onaj ko voli i čuva životinje, bilo koju sortu 🙂

    1. Eto i o tome nikako da pišem… o mom i njihovom detinjstvu uz ljubimce. A kad sam trebala prvi put da se omacim, horda tetaka i strina me napala- vi ćete se njih morati rešiti! Moj odgovor je bio, lako ćemo za njih, ali šta ću sa rodbinom?! 😉 Hvala ti.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *