Nisi lud da ideš kod psihologa

psiholog 1aSretnem jutros komšinicu, sva natečena, boli je zub, jedva govori. Glupo mi bilo i dok sam je pitala nešto tako logično- što ne ideš kod zubara?!

Razgoračila oči kao da sam na sred ulice, u sred te upale naživo krenula da joj ga vadim kombinirkama, odmahuje rukama sumanuto: „Nisam luda da idem, da mi čačka pa da me samo još više boli!“.

Čeka da se smiri samo od sebe. I trpi.

Odlazim i razmišljam, sad psiholozi neće više moći da ubeđuju ljude da su im potrebni na staru foru- kad te boli zub, odeš kod zubara! Ali ajd’ što moraju da ubeđuju ljude, izgleda da moraju da ubeđuju i državu!

Sa bebcem se u početku jednom mesečno, kasnije ređe, ide na (pedijatrijsko) savetovanje. Premere ga od glave do pete, pregledaju, izokreću, kažu ti šta, kad i koliko da jede, kako da ga držiš, šta ublažava grčeve, bol od nicanja zuba, pitaju te da li guče, stavlja li nožni palac u usta, poseže li rukama za predmetima, da ustane, da li vas prati pogledom, koju će vakcinu dobiti.

Tu je i niz sjajnih saveta za novopečene i nesnađene roditelje sa kojima će, ako treba, strpljivo vrebati hoće li se baš tad desiti taj trenutak u toku dana kad bebcu oko „pobegne“ u stranu, a onda ih umirivati da ne, neće biti zrikav.

Upute te i na stomatologa, ultrazvučni pregled kukova je obavezan, dobiješ odgovore na 99 pitanja, ali na jedno nema odgovora- zašto u savetovalištu nije i psiholog?

Nisam se osećala glupo dok sam to pitala. Meni je i to logično.

„Šta će mu psiholog, pa nije lud?!“, zgranula se moja mama, tačno je kroz slušalicu vidim kako je razgoračila oči, kao komšinica jutros.

„Ja samo da te podsetim da sam ja to studirala…“

„Ti da si to već jednom diplomirala, znala bi sve i sama!“, poentira naravno mama.

Ali koja bi bila razlika i da jesam? Tako uglavnom i psiholozi, diplomirani, znaju sve- sami za sebe. Ostale na mišiće i neslućene domete kreativnosti ubeđuju da im trebaju. I pre nego što, eventualno, polude. Ljudi, ne psiholozi. Oni su već ludi, zato su i upisali psiologiju, da to sakriju!

Zato ste još luđi vi ako kod njih idete! Pogotovo ako vas uhvate da idete pre braka. Možda vi to vidite kao osnaženje za nove izazove, kao novi početak, ali za druge, to je vaš kraj! Roditelji sklanjaju pogled pred tetkama koje kolutaju očima- da se volite, psiholog vam ne bi ni trebao, vi nit’ ste za brak, nit’ ste jedno za dugo, to možemo i mi da ti kažemo (ne treba ti psiholog)!

psiholog 2aA za decu, kažu, psiholog samo ako ima potrebe. Dakle, kad je već kasno. Šta da radimo kad se ta psiha ne vidi na ultrazvuku! Ne mogu da je nađu ni na rendgenskom snimku. Možda bi se eventualno mogla nazreti na detektoru laži.

Čitav jedan deo razvoja toliko prepušten sam sebi, istim onim nesnađenim roditeljima, borbi sa sveznajućim strinama, toliko neiskorišćenog potencijala jednog malog čoveka.

Šta se u tom periodu bebcu razvija, kako podstaći ono u čemu je dobar, ohrabriti ono u čemu je slabiji, koliko treba da spava, sme li da se pusti da plače, koliko sme da čeka na hranu, zašto diranje piše ne treba da bude zabranjeno niti „kakano“, kako mu formirati dobre navike, biti istrajan u uvođenju boranije i brokolija, čime se zapravo vaspitava?!

Šta sa izlivima besa, kakvi su mu sada crteži, kako podstaći razvoj govora, kako ga naviknuti na nošu, na druge ljude, odviknuti od dude varalice, čega da se igramo? Kako da dobro prihvati sestru, kako da se vi raspolutite na dvoje dece, kako da se ne pobijiete sa mužem/ ženom u besanim noćima ispunjenim neutešnim dečjim plačom i u obavezama pretrpanim beskrajnim danima? Kako da se naviknete na toliko odricanja, na život koji ste u trenu podredili drugom biću?

Pa to sve može da ti kaže i komšinica koja je odigla troje! Nisi luda pa da ideš kod psihologa!

Kako to mislite treba vam psiholog za vas, a zbog deteta? Pa dete se rađa da njime dodatno zataškate sve loše matrice ponašanja i uverenja koja ih podupiru, sve strahove i sve što vidite kao svoj neuspeh, ono vam je zaštita od svega što boli, samim tim i od odlaska kod psihologa.

Nećete valjda pustiti suzu na sva ta učenja o značaju ranog razvoja? Ko je Tesli gurao u jednu ručicu kesu, u drugu plšanog medu, a eto šta je postao! Jesu li merili svaku reč koju mu kažu, cifrali ton da se oseti  željenim, ko hoće da uči, učiće, kakve emocije na ovu nemaštinu!

Vaš resor je dupe, da bebac bude sit i zdrav, za glavu neka se pobrine sam, vi ni sa svojom ne znate šta ćete! A ni gde vam je, od kad imate njega. Pa niste se sve ove godine menjali zbog sebe, pa da biste sad zbog njega! Malo li je što vam je ceo život promenio iz korena, pa sad još i vas da menja. I to uz pomoć psihologa koji ni sijalicu ne ume da promeni, već „čeka da se sama promeni, kad bude spremna za to“.

Vas dočekati neće. Niste valjda ludi da idete kod psihologa, da vas čačka pa da vas još više boli? Ćutite i trpite. I čekajte da prođe. A deca će svakako da porastu. I verovatno vam neće ni hvala reći.

Vama ako treba psiholog, vi nit’ ste za život, nit’ ste za roditelja!

Psiholozi ne trebaju nikome.

I ne znam samo dokle će da ćute i da trpe.

Fotografije preuzete sa sajtova: www.psiholog-manuelavarzaru.ro i www.psihoverzum.com

Možda vam se dopadnu i ovi tekstovi?

Share

32 thoughts on “Nisi lud da ideš kod psihologa

  1. Evo, meni baš sad treba jedan, da me raspetlja, da me razmrsi, malo sam se upetljala.
    Pitam za preporuku – niko ne zna, niko ne ide kod psihologa. 🙂

    1. Samo kaži koji grad i eto preporuke. Ali da, ogromne predrasude vrebaju u tom sokaku… Nikad neću zaboraviti kako je jedan kolega dobio kancelariju bez prozora i insistirali su da radi raznu administraciju, što je, uz sav rizik da izgubi posao psihologa, odbio!

  2. Jaoooj, Ljubice. Koleginice, psihoLoze. Bas sam i ja u par razgovora sa poznanicima pricala o tome. Da vidis ti slicnih komentara. U par navrata cak i od mog rodjenog muza, kom je dosta mojih psiholoskih sr***. Dok nije doslo do prvih zapleta sa nasim malim zvrkom, pa je video da to prevazilazi znanja pedijatra. Tog svemocnog pedijatra koji zna da ti kaze sve, jel. I o lekovima, vakcinama, razvoju, ali i o pravilnoj ishrani, spavanju, dojenju, navikavanju/odvikavanju od nose, temper tantrumima, polasku u vrtic. Uff, kako je ovo inspirativna tema…

    1. Mislim da je to nešto za šta bi se trebalo izboriti, da psiholog bude u savetovalištu. A savete ću i ja da ti tražim 🙂

  3. Kada mi je Jelena Pantić bila gost, ja sam se u uvodu obratila publici, upravo pitanjima „Zašto ne idemo kod psihologa? Što se bojimo psihologa?“
    Čike u belom, zatvoreni u svojim ordinacijama, mi ludi, oni pametni…
    Slažem se da je problem i u nama, ali takođe mislim da i oni mnogo greše svojim ponašanjem svemogućih, ćutećih pameti koje čekaju da im dođemo na noge.
    Zato i volim Jelenu Pantić. Zato što ona ne krije svoje probleme, potpuno je ogoljena kao žena, i to daje sigurnost ljudima, da joj se otvore i povere, baš kako i ona to radi.
    Kada bi se svi tako ponašali, posebno oni u institucijama, gde bi nam bio kraj?..

    1. Svako ih doživljava na svoj način i tom našem utisku svakako i oni sami doprinose. Najbitnije je da dobro rade svoj posao. Trebaće trud svih nas u tom lancu da stvari dođu na svoje. Mi smo na dodatnoj edukaciji za psihoterapeuta radili pre svega na svojim problemima, da pored ostalog osetimo i to, kako je tome ko će sesti pred nas sutra. Ta naša profesorica odbijala je da nosi beli mantil, upravo da ne bi bilo osećaja o kojem govoriš.

      1. Ako nije u pitanju zdravstvena ustanova, psiholozi ni nisu obuceni u belo. Narocito ako, npr. kao ja, radim sa mladim ljudima – ni u poslovna odela se ne oblacim, vec casual. Kako bi im se sto vise priblizila i odavala poruku da sam im prijatelj i da sam tu da pomognem. A pravac psihoterapije koji sledim i nalaze da cesto koristis i svoje primere, jer tako odajes poruku da ni ti nisi bezgresan i da iz svog iskustva razumes ono o cemu pricas.

        1. To je super Aleksandra, verujem da puno znači da se razbije ta barijera koja je često razlog neodlaženja.

  4. Nedavno mi je prijatelj tražio preporuku za psihijatra. Pošto je pozvao ženu i prvo viđenje je mogao da zakaže tek za dve nedelje. Toliko o tome koliko se ne ide kod psihijatra. Sjajan tekst!

    1. Kod psihijatra da, kod psihologa i psihoterapeuta ne, razlika je ogrmona. Ovi prvi ti uglavnom daju lekove, a to baš i nije rešavanje, više ili makar češće je zataškavanje.

    2. Koliko znam, psihijatar u državnoj službi ima nekih 11 minuta po pacijentu – koja i kakva psihoterapija je moguća u tom periodu (ČAK i ako je kompetentan i za to i ako je sasvim nesklon farmakoterapiji „na prvu loptu“) – mislim da nema potrebe posebno isticati.
      Tragedija :(.

      1. Kratko i jasno, nikakva terapija.. nisam ni znala za taj podatak, hvala Vam, ovo očigledno otvara čitav niz tema!

        1. Nisam ni ja znala, nego imam bar tri pacijenta koji su psihijatri, onda od jedne od njih nedavno čula. A kako pacijent (o trošku zdravstvene zaštite) može doći do psihologa, to bi tek bilo pitanje…:(

  5. Kada kažem da sam išla kod psihologa svi su u fazonu „a sad nam je sve jasno“ 🙂 Ko normalan priznaje takve stvari 🙂 Ljudi bi radije sišli u septičku jamu nego išli na preko potrebnu terapiju. Svi su u fazonu „meni to ne treba, ja sam jak, sposoban, ja to sve sam rešim“. Introspekcija – da li se to jede?
    Sve u svemu, moj život je danas ovakav jer sam imala sjajnz terapeutkinju. I dalje idem na order po potrebi i uvek ima šta da se radi. Naravno ako si od tih samokritičnih, što uvek žele bolje i sebi i svojima.
    Super tema i tekst.

    1. Pa sjajno- nisam ni znala da si i ti luda 😉 Hvala ti što si, verujem, ohrabrila sad mnoge koji se kolebaju.

  6. Meni je i strasno i zalosno sto se kod nas stigmatizuju ljudi koji idu kod psihologa i kojima je isti potreban. Narocito u nasoj drzavi gde su ljudi prosli toliko toga i jos uvek prolaze.

    Mene licno nije sramota; isla sam kod psihologa jer sam imala potrebu. I imala sam jos vecu srecu da naidjem na psihologa koji me je u potpunosti shvatio i dao alat za dalji misaoni rad. Uspela sam da razmrsim konce i krenem nekim novim putem, puna energije, snage i samopouzdanja.

    Ne moze covek sam sve da resi, niti drugi da nam rese neke probleme. Sve se to gomila u nasoj glavi, danima, mesecima, godinama i sta onda… prodje zivot, udahnemo i izdahnemo jedan poslednji put sa mislima „sta mi je to trebalo, zasto nisam to ili to…“

    „Sta ce komsija reci“…sramota, ponos…eto zasto ljudi ne idu kod psihologa. Umesto da se covek posveti sebi i svom zdravlju; mi gledamo koliko smeca je u komsijskom dvoristu. Psihicko stanje po meni ima istu vrednost kao i fizicko. Ljudi ne shvataju koliko na primer depresija moze da utice na fizicko stanje i da su mnoge bolesti usko povezane sa psihom.

    Zaista se nadam da ce doci taj dan kad cemo bez sramote moci reci da idemo kod psihologa, jer to znaci da radimo na sebi, zelimo da postanemo bolji, zdraviji. Najbolja verzija sebe.

    1. Sećam se uvodnika jedne knjige o jogi- svaka bolest ima psihičke uzroke. Makar u lošim navikama, u upornom, iz nekog straha, ponavljanju za nas loših matrica. Dve godine sam plaćala dodatnu edukaciju za psihoterapeuta i prolazila i lične radove- ništa korisnije za sebe nikada nisam uradila!

    2. @MizRocket,
      stigmatizuju se ljudi koji npr. nose naočari (jedna studentkinja mi jednom plakala – kako će kući s naočarima), koji imaju npr. psorijazu i slično, a neće ovo..:(

  7. Meni treba psiholog 2 u 1!!! I.za dete (prvaka), koji je promenio ponasanje kad je beba dosla (1 god) i za mene…koja sam 24/7 u kuci (skola/domaci/rucak/sredjivanje/nosa/dojenje/zubici/temp…)….kako sve to prevazici a ostatu normalan?!
    Strpljenje i zivce sam negde zagubila 🙁
    Dakle…kako prevazici nervozu i umor…pomoci prvaku oko novog okruzenja i „iskulirati“. Kontakt za Beograd (Zemun, N.Bgd)

    1. Uh, sve razumem i puno toga i sama prolazim. Šaljem kontakt čim se konsultujem. Hvala ti.

  8. Ne znam da li da se smejem ili da zaplačem? Dirnula si u balkansku pamet, iskustvo, empiriju, mačoizam ovih prostora, ma dirnula si u Stojanku majku. Eto.
    Još mnogo će vode proteći srpskim rekama dok ljudi sa ovih prostora ne shvate da je potpuno normalno otići kod psihologa kad nešto „zaškripi“, a ne kod mame, tetke, stine, babe itd. Odličan tekst.

    1. Hvala ti Olja. Valjda će bar psiholozi i psihoterapeuti osmisliti put do njih koji neće biti težak onima kojima je teško.

  9. Kao veliki problem vidim izjavu jedne koleginice (psihijatra), koja ima privatnu ordinaciju.

    Kad sam je jednom pitala kako bi u par reči opisala svoje pacijente, onako, kad sve sagleda (jer o pojedinačnim neće da govore), malo se zamislila i rekla: „Znate, moji pacijenti su divni, pametni ljudi.“

    Ja sad stojim i čekam, nema nastavka.
    Reko’ – „Da?“ 🙂
    Na čega ona reče: „Znate, TO je problem. Moji pacijenti su odreda pristojni, pametni ljudi sa solidnom introspekcijom, prepoznaju problem i voljni su da rade na tome.
    One druge uopšte ne viđam“.

    A od „onih drugih“ onda „pregorevaju“ dalje svi oni koji su s njima u kontaktu – od porodice do drugih profesionalaca, vi znate bolje nego ja koliko ima „burnout“ doktora i i svih profesija koje rade s ljudima, da ne govorim o ozbiljnijim stvarima… I tu se krug zatvara.

    A pre 25+ godina sam se nadala (da nadala, iskreno sam verovala) da će biti bolje…
    Eto.

    1. To je ono sito koje razdvaja one koji, kako smo učili, imaju kapacitet za promenu od onih koji ga nemaju. Ostale ne možeš na silu lečiti, naterati da odu ni kod psihologa, ni kod zubara, a sigurna sam da je tako i u Vašoj struci. Ono na čemu mislim da je dobro da radimo je orhabrivanje onih koji su na klackalici i uz malo edukacije bi došli. Hvala Vam na čitanju i na komentarima.

      1. Pre više godina sam imala rad na kongresu psihologa; gost koji je imao uvodno predavanje po pozivu je TADA rekao da je u Srbiji depresija (i depresivna stanja) drugo most costly oboljenje (od SVIH oboljenja).
        Dakle, nedostatak adekvatnog tretmana košta celo društvo i to đavo i po, da ne idem u dalje ekstrapolacije… Jasno je i vama i meni.

        I isto je kao kod nas :). I motivacija, i objašnjavanje, i podrška, i praćenje stanja, sve živo… I potreba za sveobuhvatnom akcijom.

  10. Sjajno! Izgleda da nisam luda Kako misli moja okolina jer želim da posetim psihologa. A ja neverni Toma, pa sve nesto okolo istrazujem po netu misleci da mogu da sama sebi pomognem (a zub boli) Sad ste mi dale krila da se upustim u potragu. Ako neko ima preporuku za Banovo Brdo (Beograd) bicu zahvalna.

    1. Drago mi je Rado, a preporuku šaljem čim pronađem nekoga ko je tu blizu tebe!

  11. Meni je bilo jako teško kada mi se rodila druga ćerkica – nikako nisam mogla da uklopim posao, decu, život, a najmanje sebe. Trajalo je to poprilično dugo – godinu dana sigurno, jer su me svi tešili sa „biće to bolje“, „sad će oni da porastu“, „nije lako biti mama“ i sličnim glupostima. Da mi prijateljica nije preporučila psihoterapeuta, sasvim siguno bih završila sa nervnim slomom.

    1. Mislim da sada prolazim nešto slično, a znam da to prođe svaki roditelj. I znam da može da prođe lakše. Tu ima toliko teških izazova i o tome treba i pisati i pričati, hvala ti što si podelila tvoje iskustvo!

    2. @Kristina,
      uf – o tome slušam više puta nedeljno (DA, ljudi pričaju zubariji, i to mnogo i bez zadrške).
      Moje skromno i laičko viđenje je da je najcrnje kad se dođe do ovakvih, tabu – tema.

      Mladoj majci kao da TREBA da je loše, roditelji se MORAJU slušati ma kakvi zlikovci bili, brat/sestra se MORA voleti i sve tome slično. Očaj…

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *