Nevreme, u pravo vreme

Od kad su mi klinci ušli u život, dvoje za kratko vreme, većina drugih ljudi mi je iz života izašla. I potpuno ih razumem- i ja bih, bar povremeno! Samo da imam vremena. Ali svo svoje vreme, u poslednje dve godine, ja provodim sa decom. Zbog okolnosti u kojima smo. Da ne opisujem slikovitije, a samo jednom rečju, to u čemu smo. Mada bih mogla da kažem i samo da smo u- Srbiji. Isto mu dođe.

I to malo druženja što ućarimo, jedno sa drugim, a kamoli sa drugima, sada izgledaju potpuno drugačije. Najdramatičnija promena desila se u meni jako bitnom odnosu, sa mojom kumom. Kad se nekim čudom uopšte i sretnemo, mi više uopšte ne razgovaramo. Ona je odabrala da bude tako i ja sam vremenom to prosto prihvatila. Shvatila sam da je tako najbolje.

pocetna joga

Sve je naravno počelo od mog utiska da ona uopšte nema razumevanja za to što ja nemam vremena. Bar za sebe ne. Ono samo za sebe vreme. Ja sam mama i potrebna sam svima u svemu. Samo meni ne treba ništa. Ne moram ni za sebe da znam. Sram me bilo ako mi deca nisu dovoljna u životu. Samo deca. Noć i dan, dve godine, bukvalno.

Kako mi je samo išla na živce tim porukama- držim sutra čas joge od 11h, hajde dođi da mi držiš ravnotežu?

Najmanje tri poruke su mi trebale da joj po ko zna koji put objasnim u kakvim sam ja sad okolnostima. Imala sam začudo svaki put i vremena da joj ih napišem. Ali nisam imala volje.

Vremenom sam i za taj, takav život počela da gubim volju. Taj u kojem po pet dana jedva i u dvorište izađem, a nedeljama ne više od toga. Uz pomoć muža, njegovih i mojih roditelja, kad god i koliko god mogu, između dva grada ili dva posla, našeg i njihovog života, ali opet, uglavnom sama. Mesecima tako.

Puno i divno sam radila s decom za svo to vreme, da, time ujedno i za sebe. Ali radila sam samo to. Imala sam sve manje vremena i za pisanje koje mi je bilo jedini ventil. Ponestajalo mi je snage i strpljenja i nešto je moralo da se promeni. Nešto od toga u čemu smo. Ne više “moj stav prema tome”, da to sad mora tako i da ćemo pregurati.

Došlo je vreme da menjamo bar deo okolnosti u kojima smo. Jer ja više nisam imala snage. Ni da guram ni da vučem. Ne želim život u kojem guram i vučem. Želim život u kojem uživam, ili makar imam osećaj da živim sa tom istom decom i mužem.

I tek tada sam shvatila šta je sve vreme pokušavala da mi kaže o mom vremenu. Tek tada smo počeli da nalazimo vreme da se viđam sa njom. Vreme da se vidim sa samom sobom. Otišla sam na samo jednu kafu kod nje i došla sebi. Ali nismo pile kafu. Nismo progovorile ni reč. Uvela me je u svoj joga studio i vežbale smo.

druga jogaOna je instruktorka joge. Sem grupnih treninga radi i takve, individualne, za sve nas koji nemamo vremena (za sebe). ((Koji ne znamo za sebe)). Pored toga jedna je od sertifikovanih instruktora u Vojvodini za korporativnu jogu. Nije nužno da vas poznaje koliko i mene da bi vam pomogla da se vratite u ravnotežu. U tome će vam pomoći joga, koju ona odlično poznaje.

Zašto baš joga? Nikola i ja smo sasvim neplanski uveli jedan, pokazalo se vremenom, višestruko koristan ritual. Čim se probudi i vidi nas, on je nasmejan. Ustanem (jer uz Lenu nemam još privilegiju da spavam, pa samim tim ne mogu ni da se probudim), pratim ga i osmehom i kažem- hajde da pustimo dan da uđe!

Kakav god da je, radostan i nasmejan, sunčan ili oblačan, topao ili sumoran, zagledamo ga sa svih strana, ali mu ne zameramo. Prihvatimo ga i uveče ga “pustimo da ide”.

“Mama pusti dan!”, odzvanja mi njegov razdragani glasić, vraća se kao po komandi ta rečenica u danima kad mi je teško, kad mi je svega dosta, kad bih vreme ispunila potpuno drugačije, da mogu, kad sam u otporu prema svemu u čemu sam. Da ne opisujem to slikovitije samo jednom rečju.

Pomogne mi da podignem roletne u glavi i da pustim taj dan da teče, da uzmem iz njega šta mogu, kakav god da je. I uveče ga pustim da ode.

To je za mene joga. Pomaže mi da nađem mir. To je za mene moja kuma Mirjana. Ne “smiruje” se dok ne stvori sve(t) po meri.

Ja sam još daleko od toga. Ustajem i padam iz dana u dan, krojim i prekrajam vreme i nevreme. Setim se da makar u tim momentima- dišem, kako me je naučila.

Ali jedno mogu iz iskustva da vam kažem- manje je bitno ako vam drugi ljudi odu iz života, ali ako sve češće i vama samima dođe da iz njega nestanete, vreme je da razmislite o tome kako provodite vreme. Na vreme! Dok niste uvalili u tu reč na g i svoju decu. Dovoljno im je što žive u Srbiji.

Možda vam se dopadnu i ovi tekstovi?

Share

One thought on “Nevreme, u pravo vreme

  1. Sjajn blog post. Nisam pobornica joge, ali dobro.. to je individualno, na koji način će ljudi stjecati ravnotežu i mir. Inače, tekst do joge.. uh, tako poznato.. S djetetom/djecom više jednostavno ništa nije isto. Iako, moram priznati da uspjevam pronaći vremena za sebe i za svoje male rituale.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *