Možete li da izgovorite (svoje) ime?

name

Ukočenih leđa i bolne kičme, bespomoćna da se ičim sem rečima branim od nezadovoljnih medicinskih sestara, znajući da ipak i dalje ima i onih koje vole ili makar poštuju i sebe i svoj posao i ljude s kojima rade, razmišljam kako je većina njih koje su mi od detinjstva davale injekcije k’o da im je dupe poligon za istrčavanje svih frustracija i potkusurivanje sa životom, imala neka topla imena- Milkica, Blaženka, Veselka…

A ne znaš dal’ su gore na prijemu, administraciji ili da izvinete na, eto, dupetu! Pa se mislim, izreku Nomen est omen, ime je znamenje, mogao je da dosegne samo neko ko injekciju nikad dobio nije. Ili ja nisam dosegnula njen smisao, te ipak ukazuje ne na ono što jesi, već na ono na čemu bi bilo dobro da poradiš. Ne samo zbog svog dupeta izgleda.

Tek, posle prvog porođaja u Betaniji, u noćnoj smeni, neke što užasno peku davala mi Trajana. Dali joj to ime da odoli svim opasnim bolestima tog vremena i da preživi. Istrajava evo i od bolesti modernog doba i živa mi i zdrava bila i injekciju ne primila još sto godina!

Jer što smo „savremeniji“, čini mi se, sve smo „bolesniji“. Spojili se tako ove godine u isti dan praznik rada i pravoslavni Uskrs. U zemlji u kojoj ti treba više sreće nego pameti da bi dobio posao, u kojoj, ako ga i imaš, a imaš i viška sreće, ne moraš ni da ga radiš! U kojoj ako i radiš, ne mora da znači i da si zaposlen, a ako si i zaposlen i radiš, ne mora da znači da ćeš za to biti i plaćen! Nema baš šta da se čestita, složićete se. Sledstveno tome, jasno je zašto su celog dana stizale samo te, Uskršnje. U dijapazonu od dve reči do čitavih stihova. Ipak, sve do jedne, bez ključne reči!

Ja ne volim te grupnjake, đumle poruku svima iz imenika, bez da te drage ljude bar za praznike oslovimo imenom. Više imam utisak da je to skidanje s dnevnog reda, nego čestitanje kad osvaneš tagovan na liht roze jajcetu, Deda Mrazovom dupetu ili buketu cveća. Ako od posla u međuvremenu nemamo vremena jedni za druge, praznici su bar većini neradni dani, može valjda da se izdvoji toliko da se ukuca i ime. Možda i da se pozove. Možda i vidi.

Verujem da su u imeniku svi koji su i u srcu i da je sve jedna poruka upravo od srca. Ne sećam se kad me je poslednji put neko oslovio imenom, sem kod doktora, pred šalterom, ili kad me zovu iz banke. I to tako da mi klecnu kolena svaki put kad čujem svoje ime! Pa se sve štrecam, šta li će da me strefi, kad se slučajno i omakne nekome meni dragom da me oslovi kako mi je brat namenio dok se još nisam ni rodila!

Čak i rođeni otac i majka kad te viknu po imenu, umesto da ti kao i obično tepaju, sva je prilika da ti upravo „tepanje“ i sledi! Svoje ime sa tuđih usana više ne čujemo ni za rođendan. Možda bi bilo dobro da upravo zato ustanovimo neki Ime- dan, neradni naravno, pa da se izdozivamo, isprozivamo, ispozivamo! Možda i vidimo.

Ove godine i političari su imali težak zadatak. Ako mi uopšte i imamo prave političare. To su možda i jedini ljudi koje uglavnom po imenu i znamo, manje po delima, ili bar dobrim. A i kojima bismo se najradije iznačestitali svega. Ponajviše povodom Praznika rada!

Ipak, ovaj drugi, verski, zbog velikog posta i njih je obavezao na uzdržavanje od prekomernih i mrsnih pića, jela, reči i dela. Na to ih, doduše, obavezuje i uloga i svim ostalim danima. Ali uprkos tome „častili“ su se najpre međusobno, a potom su, posle izbora, osuli i po biračima, kao momak po devojci do koje je do juče obletao. Samo nas tad više nisu prozivali poimence, nego isto tako đumle, zaboravili su nam imena, ali užu i širu familiju, seme i pleme nisu.

broken easter egg 1

Ja dugo nisam ni volela da me iko zove po imenu! Ljubica. Zvučalo mi potaman za neku babu. Ali ne za mene! Ili bar ne tad, u jeku mladosti! Uzela bih ja njega nazad opet kasnije, kad dođe to neko njegovo doba, samo sam htela da me u međuvremenu ne sapliće. Dok na jednoj vežbi iz razvojne psihologije nije na red došlo baš to, da nacrtamo svoju asocijaciju na svoje ime, ispričamo priču o tome kako smo ga dobili, koliko nam se i zašto dopada i kakvo bismo ime mi dali eventualno svom detetu.

Nije problem u babama, ja ih volim, moju sam pogotovo, posebno što sam upoznala samo maminu. Nije ni u imenu, ni u doživljaju imena. Problem je, a šta bi ti psiholozi drugo rekli nego- u meni. Što dugo nisam volela sebe.

Većina nas koji smo osuli paljbu po svom imenu, svom detetu dali bismo ime iz iste grupe u kojoj je i naše- moderno ili tradicionalno. Ne, nije to zanimljivo, to je zabrinjavajuće, ne pamtimo šta smo rekli i kakav stav imamo ni do kraja testa koji je trajao svega pet minuta! Uz svu rezervu da psiholozi ipak imaju tu moć da te smlate da ne znaš ni šta misliš ni šta si rekao. Zamislite koliko je tek imaju političari. I koliko je koriste.

Ali šta radite kad je koriste oni koje ste odabrali da vam budu bliski? Dokle vam pamćenje seže? Kad prestane da popušta? Stigla mi je poruka od osobe, praktično dve, u te dve šture reči, na taj verski praznik koji ne slave, a za sve godine koliko se znamo se nisu potrudili ni da saznaju ni da li ga praznujem, koje su prilično ružno govorile o mom radu, meni, članovima moje porodice što je na kraju došlo i do nas. I koje znaju da to znam(o). To je jedina poruka koja me je sa tako malo teksta- ostavila bez teksta. Jedina na koju nisam odgovorila. Baš zato što ih (u mnogo čemu drugom) poštujem. Jer ja ne želim da budem licemerna. Jer sam sebe u međuvremenu zavolela (iako još nisam diplomirala).

Džaba i postimo i slavimo. Uzalud i to farbanje jaja. Dokle god farbamo jedni druge. Posebno oni koji su premazani svim bojama. Zato, znate čije ime ja mislim da je najbitnije da uvek možeš da prevališ preko usana. Svoje.

Fotografija imena preuzeta sa sajta: www.sigmalive.com

Možda vam se dopadnu i ovi tekstovi?

Share

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *