Mama na ćoše saterana u ćošak

Dolaskom žvrgoljića u moj život dobila sam priliku da malo bolje upoznam i ovo naselje i ljude u njemu. Zašto se ono zove Sadovi, a nigde na ulicama hlada nema, nije mi jasno. Još mi je manje jasno kako je moja komšinica i verna kaže gledateljka, sa tri mališana uvek raspoložena, deluje odmorno, opušteno, čak ima vremena da se svakog dana šeta sa njima. Zato sam i ja postala njena verna gledateljka.

Dobra tri dečaka, dva školarca i jedan u pelenama, ali i jedan veliki, po ceo dan u radionici- tata. Vidi se da žive skromno i da se vole neizmerno. Ona ih gleda, pogledom ih skuplja kao piliće, smeši se cela, nekako iznutra.

„Treba baš puno snage za ovo“, kažem joj jedan dan. Još pospana, gladna, šarmirao me žvrgi da ukrademo bar komadić hlada rano ujutru.

„Ma kakvi, treba samo puno ljubavi“, odgovori mi ona veselo.

I baci me u rebus.

„Eh, lako je sa tri, ajd’ ti sa jednim!“, našalim se u odlasku i pomislim, možda ja onda moje dete ne volim- dovoljno? Želela sam ga i pokušavala da dođem do njega godinama. Opčinila me je i zbunila ta ljubav, to ogromno poštovanje prema njemu, upijam ga pogledom, ljubim, milujem, pratim ga i vodim, na momente ne verujem da je stvaran! Ali ne verujem ni kakva je meni, na momente, stvarnost.

Zabrinuta pomislim, kad me prođe kriza, da mu nisam dobra, da ga ne zaslužujem, jer o fazama koje u nekim danima prolazim malo se priča, ili bar ne javno. O tome ćućurimo mi mame među sobom, a i tada uglavnom od osećaja krivice pobegnemo u šalu.

Za samo jedan dan život mi se promenio totalno, a imam utisak da ja u tim promenama nisam učestovala uopšte. Kao da mi je neko drugi spremio kuću, pa više ne znam ni gde mi šta stoji, ni da li je to uopšte još uvek moja kuća. Ali nemam vremena ni da mislim o tome. Jedan život mi je poveren, jedno biće zavisi potpuno od mene, sve moje potrebe, sve drugo što sam ja u drugom je planu. Vremena da se na to priviknem nemam, jer to i ne može unapred. Sada je odjednom sve „u hodu“. Brzom hodu.

bizi mam

Odjednom toliko odgovornosti, toliko obaveza i toliko neiskustva. Malo jedem i spavam, a radim prekovremeno. Imam utisak u tim kriznim danima da samo dajem i da mi je svaki dan isti. Menjaju se i proređuju odnosi sa prijatelima, a susreti su uz bebule drugačiji. Čini mi se da se moj svet polako odvaja od ostatka sveta.

Moj muž juri s jednog posla na drugi, skoro sve kućne i obaveze oko bebe pripale su meni, do kraja godine, do žvrrgijeve prve godine puno toga treba da uradimo. Ali gde smem da kažem da sam premorena, da imam i svoje potrebe, da mi na momente dođe da vrištim dok se dete u meni preganja sa mojim detetom, da mi je muka od jednoličnosti, davanja i nespavanja?

Dok su deca bebe, drugima se sve predstavlja bajkovito i utoliko me je više plašilo što se ja na momente osećam kao da sam u horor filmu. Iz časopisa i reklama, sa roditeljskih portala prkosile su mi one uvek kompletno sređene, opuštene i nasmejane mame, uvek nežne i pune razumevanja, bez podočnjaka, u svemu uvek savršene.

Ni mnogo gore stvari od tih teških momenata ili dana ne bi me odvratile od želje da budem mama jednog ovakvog žvrgoljića, naravno. Samo bi mi bilo lakše da prebrodim krizu da sam čula da je imaju i druge mame. Ali izgleda da ako to priznaš, zapravo ozvaničiš da si sebična i da ne voliš svoje dete.

A to zapravo uopšte nema veze s tim detetom koje sam rodila. Ima samo s onim u meni koje odbija da odraste i prihvati i ono što je teško i neprijatno, makar trajalo i jako dugo. Nema veze ni sa tim koliko će neko da mi u svim tim obavezama pomogne. Ima veze samo sa mnom i koliko sam spremna da pomognem sebi. Za početak makar da prestanem da odmažem.

Bila sam u pravu, život mi se promenio totalno, a jedino ja nisam učestvovala u tim promenama. Htela sam bebu, ali sam izgleda htela i da sve ostane isto. Zato sam prvo popisala šta je sve sada drugačije, šta sve treba da radim.

tu du listOnda sam ostavila samo ono što moram i odlučila da jedino to i hoću! Svu kreativnost koju uposlim da nam osmislim razne igrice, sada sam pustila da prožme tu listu, kako bih sve to radila brže i lakše i napravila mesta za naše istraživačke pohode, igrarije, izležavanja, ali i za vreme koje će biti samo moje. Makar i po 10 minuta, nekoliko puta dnevno.

Svaki sad traži vreme da napravi hlad. Tako je i meni trebalo vreme da shvatim da ne može nešto da mi se promeni ako ću ja ostati ista. Ni jedan drugi izazov do sada nije mi toliko pomerio granice. Nisam ni znala koliko energije (i ruku) imam.

Dolaskom žvrgoljića u moj život dobila sam priliku i da malo bolje upoznam sebe. Strpljivo i sa puno razumevanja pokazao mi je da ja sve vreme jesam brižna, nežna, puna ljubavi i nestvarnih ideja za svaki naš dan, ali i da svaka mama ima svoj loš dan. I da to ne znači da je loša mama, čak ni tog dana.

I u pravu je moja komšinica, za sve ovo treba samo puno ljubavi. Da nije tako, ne znam gde bismo našli snagu.

Možda vam se dopadnu i ovi tekstovi?

Share

6 thoughts on “Mama na ćoše saterana u ćošak

  1. Sve ovo prozivljavam sada sa drugom bebom a prva je jos uz mene. I sve je istina. Samo dajes, samo rintas, svakodnevnica, dobri i losi dani. Ljibav dajem ljubav se i vraca. Brzo odrastu a onda pocnu da vracaju. Moja trogodisnja cerka mi je isekla bananu da napravim banana bred, jutros mi donela svezu vodu, obrisala mi suze dok sam jednom plakala i rekla da ce biti sve i redu…i tako. Trenutno se cini vecnost ali stvarno brzo porastu, a ja se plasim moguceg pitanja jednog dana: Mama a zasto ti ne ides na posao?

    1. Ja ti želim da nađeš neki lep posao, to baš ume da osveži, evo makar ovakvo blogovanje. A stvarno nekako koliko god da na momente ili čitave periode bude teško, naprave nešto, kao da osete, pa se restartuješ i sve zaboraviš, nekako puna snage 🙂

  2. Ah, kao da sam ja napisala ovaj tekst. Iako mislim da sam neke stvari shvatila, tesko mi je jos uvek da prihvatim da mi se zivot promenio. Potpuno. Od najvece spavalice do mame koja evo vec 3 noci ne spava uopste i pije cetvrtu kafu…

    1. Uh i meni je to teško, kao zombi po inerciji ustajem i radim 🙂 Nekako, mislim da je to s prihvatanjem proces, faze..ipak su ogromne promene u pitanju. Pa dok nam postovi ne dođu onog nespavanja kad izađu u grad 😉

  3. Ono „samo treba puno ljubavi“ je sve objasnilo. Lepo si rekla da drugacije ne bi ni pronasli potrebnu snagu. Mene kada pitaju kako mi je sa bebom, ja uglavnom kazem: „Jako lepo. Tesko, ali lepo.“ Fali mi ponekad da izadjem, da ne mislim ni o cemu, da celo vece lezim sa muzem i gledam serije bez obaveza. Ali, onda me u tome prekinu osmesi naseg malog, svakodnevni osmesi upuceni njegovoj iskrenosti i nevinosti, i odmah iznova dobijem snagu i zelju da ostanem bas u tom trenutku. I zaboravim i da sam umorna, i da sam prizeljkivala da sam na nekom drugom mestu.

    1. Dugo sam se borila da dobijem bebu, želela, ali iskreno, pojma nisam imala šta to sve nosi i koliko velike promene, odricanja, ali opet s druge strane i koliko toga to pokrene u tebi! Kamo sreće da sam pre znala koliko mogu. Potpuno nove granice snage, ljubavi, zajedničkog života, veze, rasta… puno toga odjednom, rastemo zajedno sa njima. Ako odabaremo da bude tako. Ali sigurno je da ti, pored samog tog kiće, pomogne i kada znaš da nije uvek sve tako bajkovito. Mada se često, ne znam zašto, roditeljevanje predstavlja u početku tako, kao da ćeš manje voleti svoje dete ako kažeš da si preumorna od svega. A važno je i to licitiranje ljubavi izgleda 🙂 Hvala ti.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *